Odlučujući o žalbi predlagača na osnovu odredaba čl. 16, 18. i 20. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ 40/15) i člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ 25/82, „Službeni glasnik RS“ 6/15), Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje primenom odredbe člana 386. u vezi člana 402. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 i 55/14) i zaključio da je žalba neosnovana.

O žalbi je odlučivao sudija određen Godišnjim rasporedom poslova u sudu u smislu odredbe člana 16. stav 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kojom odredbom je predviđeno da predsednik neposredno višeg suda može Godišnjim rasporedom poslova da odredi jednog sudiju ili više sudija da, pored njega, vode postupak i odlučuju po žalbama.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmetnog suđenja, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaja predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Iz obrazloženja pobijanog rešenja proizilazi da je predlagač u svojstvu tužioca podneo tužbu Upravnom sudu dana 30.05.2022. godine koja je primljena u sud 01.06.2022. godine protiv tuženog Ministarstva finansija Republike Srbije, Sektora za drugostepeni poreski i carinski postupak, Odeljenje u Nišu zbog nedonošenja odluke po žalbi tužioca. Predlagač je kao tužilac dana 10.08.2022. godine obavestio Upravni sud da je tuženi postupio po njegovoj žalbi i dostavio punomoćniku tužioca doneto rešenje dana 29.06.2022. godine, oko mesec dana nakon podnošenja tužbe Upravnom sudu. Dana 19.05.2023. godine Upravni sud je naložio tuženom dostavljanje dela spisa po kome tuženi još uvek nije postupio.

Ožalbenim rešenjem je odbijen prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U 22847/22 sa obrazloženjem da period od podnošenja tužbe (30.05.2022. godine) do podnošenja prigovora (26.04.2023. godine) nije pratila neaktivnost suda, da je dana 10.08.2022. godine predlagač kao tužilac obavestio Upravni sud da je tuženi odlučio o njegovoj žalbi, da je doneo rešenje koje je tužilac priložio uz podnesak i predložio da se postupak obustavi sa zahtevom da mu se dosude troškovi upravnog spora, a da je Upravni sud dana 19.05.2023. godine svojim dopisom naložio tuženom da dostavi deo spisa koji nalog je ekspedovan iz suda 24.05.2023. godine po kome tuženi još uvek nije postupio. Ovo znači da u vreme odlučivanja o prigovoru za ubrzavanje postupka 20.06.2023. godine još uvek nisu bili ispunjeni procesni uslovi za odlučivanje koji se ne mogu pripisati u isključivu odgovornost suda pri čemu je evidentno da je od dana podnošenja tužbe do dana podnošenja prigovora protekao vremenski period koji se ne može smatrati neprimereno dugim i koji bi doveo do povrede prava podnosioca žalbe na suđenje u razumnom roku.

Imajući sve napred navedeno u vidu, pravilno je odlučio Upravni sud kada je odbio prigovor predlagača, jer kako Evropski sud za ljudska prava nije definisao isključiva pravila u pogledu rokova koja bi precizno odredila koliko treba da traje sudski postupak da bi se smatralo da je okončan u razumnom roku. Upravni sud je nakon ocene svih okolnosti konkretnog slučaja, polazeći od činjenica da je pravna sigurnost imperativ koji zahteva da suđenja ne traju duže nego što je optimalno potrebno, ali da kratki rokovi nisu uvek garancija dobre pravde, već da načelo dobrog vršenja pravde ima veći domet od načela razumnog roka, što može opravdati izbor manje brzih, ali pravednih postupaka, ocenio da trajanje upravnog spora od nešto preko deset meseci u predmetu Upravnog suda U 22847/22 nije takvo da bi moglo da se smatra povredom prava na suđenje u razumnom roku pri čemu ni činjenica da je predlagač kao tužilac predložio obustavu postupka uz obavezu tuženog da mu naknadi troškove, nije od uticaja na drugačije rešenje ove pravne stvari.

Zbog svega navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u stavu prvom dispozitiva odbio žalbu predlagača.

Vrhovni sud je u stavu drugom dispozitiva, odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer predlagač nije uspeo u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Pouka o pravnom leku.

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

u smislu člana 21. Zakona o zaštiti prava

na suđenje u razumnom roku.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić