Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmetnog suđenja, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaja predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Ožalbenim rešenjem je odbijen prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U 8124/19, kao neosnovan, sa obrazloženjem da od momenta podnošenja tužbe 21.05.2019. godine do podnošenja prigovora 20.01.2021. godine nije protekao neprimereno dug vremenski period koji bi doveo do povrede prava stranke na suđenje u razumnom roku. Ukazuje se na to da je postupanje sudija po predmetima u većem delu 2020. godine bilo otežano s obzirom na vanredno stanje koje je trajalo od 15.03. do 06.05.2020. godine, kao i na činjenicu da su sudije Upravnog suda od 11.05.2020. godine, pored redovnih predmeta, morale da postupaju i u predmetima zaštite izbornog prava povodom parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora održanih 21.06.2020. godine, a za čije rešavanje je propisan rok od 48 časova. Sud je uzeo u obzir i izjašnjenje postupajuće sudije koja je navela da će predmet biti uzet u rad prioritetno.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, moraju biti uvažene sve okolnosti predmetnog slučaja, a ključni značaj ima činjenica dužine trajanja postupka. Predlagač svoje stanovište o povredi prava na suđenje u razumnom roku u prigovoru i žalbi zasniva na dugom trajanju upravnog spora, koji je u trenutku podnošenja prigovora trajao skoro dve godine. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu ne sme zanemariti trajanje upravnog postupka koji je prethodio podnošenju tužbe. U konkretnom slučaju, upravni i sudski postupak integralo posmatrano traju kraće od dve i po godine što nije dovelo do povrede prava predlagača na suđenje u razumnom roku, bez obzira na činjenicu dužeg trajanja upravnog spora. Naime, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (stav 36. presude Evropskog suda za ljudska prava od 08.12.1983. godine u predmetu Preto i dr protiv Italije, broj predstavke 7984/77).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nesumnjivo je da postoji interes predlagača AA da o njenoj tužbi bude odlučeno za što kraće vreme, ali se ne radi o predmetu koji zahteva prioritetno odlučivanje. Vrhovni kasacioni sud u svojoj praksi primenjuje stanovište Evropskog suda za ljudska prava da se radni sporovi moraju rešavati sa posebnom ekspeditivnošću ukoliko se odnose na prestanak radnog odnosa, isplatu zarade ili radni i profesionalni status podnosioca koji dovodi do njegove egzistencijalne ugroženosti. Predlagač AA, u svojstvu tužioca, tužbom u upravnom sporu osporava konačno rešenje kojim joj je kao državnom službeniku, za period ocenjivanja od 01.01. do 31.12.2018. godine, određena ocena 2,17 – „zadovoljava“. Stoga predmetni spor ni po zakonu, niti po ustaljenoj praksi ne treba da bude rešavan prekoredno, već je postupajući sudija dužan da ga reši prema redosledu prijema u sud. Poštovanje redosleda rešavanja predmeta je obaveza koju ne propisuje samo član 177. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 110/09 ... 16/18), već je ona propisana i članom 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Izgrađeni standardi Evropskog suda za ljudska prava nalažu da se u sudu koji je preopterećen nerešenim predmetima (kao što je Upravni sud), od rešavanja predmeta prema redosledu prijema u sud odstupi kada su u pitanju predmeti koji se moraju prioritetno rešavati, ali predmet predlagača ne spada u tu grupu.

Prilikom ocene da u predmetnom upravnom sporu nije povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je Upravni sud preduzimao radnje kako bi pribavio spise predmeta tuženog organa i stvorio preduslove za donošenje odluke o tužbi. U toku 2020. godine postojala je objektivna nemogućnost suda da postupa u spornom predmetu - najpre za vreme vanrednog stanja, a zatim zbog rešavanja izbornih sporova koji su po zakonu naročito hitni i moraju imati prioritet pri rešavanju u odnosu na sve druge predmete.

Na osnovu uvida u podatke Centralizovanog sistema za upravljanje predmetima na standardizovan način Upravnog suda – SAPS utvrđeno je da je predmet U 8124/19 većan 16.04.2021. godine, čime je ostvarena osnovna svrha podnetog prigovora radi ubrzavanja postupka.

Zbog svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u stavu prvom dispozitiva, odbio žalbu predlagača.

Vrhovni kasacioni sud je u stavu drugom odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer predlagač nije uspeo u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Pouka o pravnom leku:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

u smislu člana 21. Zakona o zaštiti prava

na suđenje u razumnom roku.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić