.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rž1k, Rž1kp, Rž1g, Rž1r, Rž1gp, Rž1 u, Rž1up 43/2021
23.04.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, sudija Katarina Manojlović Andrić, u predmetu predlagača AA iz sela ..., odlučujući o žalbi predlagača podnetoj protiv rešenja Upravnog suda R4 u 50/21 od 05.04.2021. godine, u predmetu zaštite prava na suđenje u razumnom roku, doneo je dana 23.04.2021. godine,
R E Š E NJ E
I ŽALBA SE UVAŽAVA i PREINAČUJE rešenje Upravnog suda R4 u 50/21 od 05.04.2021. godine, tako što se:
Usvaja prigovor predlagača i utvrđuje da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Upravnim sudom u predmetu I- 7U 7110/20.
Nalaže se sudiji izvestiocu u predmetu Upravnog suda I-7U 7110/20 da, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ovog rešenja Upravnom sudu, pravnosnažno okonča postupak u navedenom predmetu, kao i da, u roku od 30 dana po isteku prethodno navedenog roka, obavesti predsednika Upravnog suda o preduzetim radnjama.
Obavezuje se Republika Srbija da predlagaču na ime troškova po prigovoru isplati iznos od 6.000,00 dinara, koji će biti isplaćen iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva za isplatu.
II OBAVEZUJE SE Republika Srbija da predlagaču na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 12.000,00 dinara, koji će biti isplaćen iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova, u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva za isplatu.
O b r a z l o ž e nj e
Predlagač je dana 19.04.2021. godine podneo Vrhovnom kasacionom sudu, preko Upravnog suda, žalbu protiv rešenja Upravnog suda R4 u 50/21 od 05.04.2021. godine, kojim je odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda I- 7U 7110/20, kao neosnovan. Ožalbenim rešenjem odbijen je i zahtev predlagača za naknadu troškova postupka.
Predlagač u žalbi navodi da je pogrešno stanovište Upravnog suda da prigovor nije osnovan, te da je u ožalbenom rešenju sud pogrešno ocenio činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o prigovoru radi ubrzavanja postupka. Predlagač smatra da je prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku, prvostepeni sud morao da ima u vidu i dužinu upravnog postupka koji sa upravnim sporom predstavlja integralnu celinu. Ističe da je upravni postupak za priznavanje prava na dečiji dodatak započeo jula meseca 2006. godine i da postupak ukupno traje 14 godina, a da je u tom periodu doneto više presuda u upravnom sporu od strane Vrhovnog suda Srbije i Upravnog suda. Pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na višestruko ponavljanje postupka odlučivanja pred nižom instancom, predlagač predlaže da Vrhovni kasacioni sud usvoji njegovu žalbu i preinači ožalbeno rešenje tako što će utvrditi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Upravnim sudom u predmetu U 7110/20, naložiti postupajućem sudiji da postupak okonča u roku od 30 dana od dana prijema rešenja o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku i predlagaču dosuditi troškove postupka na ime sastava prigovora i žalbe u ukupnom iznosu od 18.000,00 dinara.
Postupajući po žalbi predlagača, u smislu odredaba čl. 16, 18. i 20. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ broj 40/15) i člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“ br. 46/95... 106/15), Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje, primenom člana 386. u vezi člana 402. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i našao da je žalba osnovana.
O žalbi je odlučivao sudija određen Godišnjim rasporedom poslova u sudu u smislu odredbe člana 16. stav 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ broj 40/15), kojom odredbom je predviđeno da predsednik neposredno višeg suda može godišnjim rasporedom poslova da odredi jednog sudiju ili više sudija da pored njega vode postupak i odlučuju po žalbama.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06), utvrđeno je da svako ima pravo da mu nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
Odredbom člana 18. stav 3. Ustava Republike Srbije, utvrđeno je da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.
Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.
Ožalbenim rešenjem je odbijen prigovor predlagača podnet radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda I-7U 7110/20, kao neosnovan, sa obrazloženjem da trajanje postupka u upravnom sporu od podnošenja tužbe 13.04.2020. godine do podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka ne prelazi okvire postupanja u razumnom roku, a da su sudije dužne da u skladu sa članom 177. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 110/09...39/16) predmete rešavaju po redosledu njihovog prijema. Osim toga, sud je ocenio da je bez uticaja na drugačije odlučivanje navod predlagača kojim se ukazuje na celokupno trajanje postupka, jer se Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pre svega, ostvaruje zaštita prava na suđenje u razumnom roku u sudskom postupku.
Iz ožalbenog rešenja proizlazi da je prethodni postupak po tužbi predlagača, kao tužioca, koja je Upravnom sudu podneta 13.04.2020. godine, okončan 02.12.2020. godine kada je tuženo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – Sektor za brigu o porodici i socijalnu zaštitu – Odeljenje za upravne i nadzorne poslove u oblasti socijalne i porodične zaštite dostavilo sudu odgovor na tužbu sa spisima predmeta upravnog postupka. U obrazloženju ožalbenog rešenja se navodi da je u toku 2020. godine postojala objektivna nemogućnost suda da postupa u spornom predmetu – najpre za vreme vanrednog stanja koje je trajalo od 15.03. do 06.05.2020. godine, a zatim zbog rešavanja izbornih sporova koji su po zakonu naročito hitni i moraju imati prioritet pri rešavanju u odnosu na sve druge predmete u periodu od sredine maja do kraja jula 2020. godine. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kašnjenje zbog navedenih razloga je opravdano, ali analiza suđenja u razumnom roku mora biti sveobuhvatna, a kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (stav 36. presude Evropskog suda za ljudska prava od 18. decembra 1983. godine u predmetu Preto i dr. protiv Italije, predstavka broj 7984/77).
Okolnost da su radnje u određenoj fazi postupka preduzimane u razumno prihvatljivim razmacima, nema značaja za predlagača ako se nerazumno dugo sudi u drugoj fazi postupka ili ako postupak u celini nerazumno dugo traje. Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju sve okolnosti predmeta suđenja, a pored ostalog i celokupno trajanje postupka. Stoga, ukoliko stranka traži zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu ukazujući na dugo trajanje postupka u celini, ne sme se zanemariti trajanje upravnog postupka koji je prethodio podnošenju tužbe. Kako postupak u upravnim stvarima započinje pred upravnim organima ili drugim organima upravnog rešavanja, a u slučaju podnošenja tužbe se pravnosnažno okončava pred Upravnim sudom, sve to vreme do donošenja pravnosnažne odluke postoji za stranku određena pravna nesigurnost, pa se prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim stvarima upravni postupak i upravni spor posmatraju kao integralna celina.
U ovom konkretnom slučaju, Upravni sud u ožalbenom rešenju nije osporio navode predlagača iz prigovora da postupak odlučivanja po njegovom zahtevu radi priznavanja prava na dečiji dodatak za dvoje dece za 2006. godinu traje od jula 2006. godine i da je u prethodnih 14 godina u navedenom predmetu odlučivano presudama Vrhovnog suda Srbije od 05.03.2008. godine i Upravnog suda od 24.02.2011. godine, 05.09.2013, 27.08.2015, 25.08.2016, 15.06.2018. i 15.11.2019. godine, kojima su poništavana rešenja tuženog organa i predmet vraćan tuženom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se navedeno trajanje postupka rešavanja zahteva predlagača ne može smatrati razumnim s obzirom na to da je predmet Upravnog spora isplata dečijeg dodatka, a da takav predmet prema kriterijumima izgrađenim u praksi Evropskog suda za ljudska prava, koje prihvata i ovaj sud, zahteva hitnost u postupanju. Pored toga, radi se o postupku u kome je tužba predlagača, kao tužioca, više puta uvažavana i predmet vraćan upravnim organima na ponovno rešavanje, što je dovelo do tzv. „ping-pong“ efekta bez konačnog rezultata oličenog u pravnosnažnom rešenju zahteva. Evropski sud za ljudska prava je u presudi Floarea Pop protiv Rumunije (stavovi 53-54 presude od 06. aprila 2010. godine, broj predstavke 63101/00) utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosioca predstavke ističući da jedan od glavnih razloga kašnjenja u predmetu iz upravne materije u kome je postupak trajao sedam godina i deset meseci proističe iz odsustva zakonskih odredaba koje bi onemogućavale više uzastopnih vraćanja nekog predmeta na ponovni postupak pred upravnim organima.
Polazeći od svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, usvojio žalbu predlagača i preinačio prvostepeno rešenje Upravnog suda tako što je utvrdio da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Upravnim sudom u predmetu I-7U 7110/20.
S obzirom na to da je ovim rešenjem utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu koji nije pravnosnažno rešen, Vrhovni kasacioni sud je odredio rok od četiri meseca za pravnosnažno okončanje predmeta, a u smislu člana 11. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Odluka o naknadi troškova predlagaču za sastav prigovora i žalbe od strane advokata doneta je na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom odredaba člana 153. stav 1, člana 154. i člana 163. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a visina troškova utvrđena je prema Tarifnom broju 13 Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata.
Sudija
Katarina Manojlović Andrić, s.r.
Pouka o pravnom leku:
Protiv ovog rešenja žalba nije dozvoljena.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
