Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić-Momirović, članova veća, u predmetu predlagača R.S. iz B., čiji je punomoćnik B.L., advokat iz B., radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, rešavajući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Kruševcu R4 i 117/14 od 18.02.2015. godine, u sednici veća održanoj 29.04.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE žalba predlagača kao neosnovana i potvrđuje rešenje Višeg suda u Kruševcu R4 i 117/14 od 18.02.2015. godine, u stavu trećem izreke. ODBIJA SE zahtev predlagača za naknadu troškova drugostepenog postupka. Po dostavljanju rešenja predlagaču prvostepeni sud će ustavnu žalbu i odluke donete u ovom predmetu dostaviti Ustavnom sudu, radi odlučivanja o ustavnoj žalbi u delu koji se odnosi na povredu prava na imovinu.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Kruševcu R4 i 117/14 od 18.02.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku predlagača i utvrđeno da je u izvršnom predmetu koji je u toku pred Osnovnim sudom u Brusu pod br. I 7776/10 (ranije postupak vođen pred Opštinskim sudom u Brusu pod br. I 648/05) povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, naloženo je Osnovnom sudu u Brusu da preduzme sve neophodne mere i postupak u tom predmetu okonča u najkraćem mogućem roku. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača u delu kojim je tražila da se Republika Srbija, Visoki savet sudstva – Osnovni sud u Brusu, obaveže da joj na ime naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u predmetu Osnovnog suda u Brusu I 7776/10 (ranije I 648/05) isplati iznos od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Protiv navedenog rešenja predlagač je blagovremeno izjavila žalbu pobijajući rešenje u stavu trećem izreke zbog svih razloga predviđenih članom 373. stav 1., u vezi člana 402. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijanog rešenja u smislu člana 386., u vezi člana 402. ZPP Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13 – US, 55/14), na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ br. 25/82 ...„Službeni glasnik RS“ br. 46/95....55/14), na čiju shodnu primenu upućuje član 8v Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 116/08...101/13), Vrhovni kasacioni sud je našao da žalba nije osnovana.

U provedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka predviđene članom 374. stav 2. tačka 1.-3., 5, 7. i 9. ZPP, na koje Vrhovni kasacioni sud, kao drugostepeni sud u ovom postupku, pazi po službenoj dužnosti.

Prema stanju u spisima predlagač je Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu 21.01.2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu. Predložila je da se po ustavnoj žalbi utvrdi da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Brusu u predmetu I 7776/10 (ranije I. 648/05) povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. Ustava. Ustavni sud o ustavnoj žalbi nije odlučio već je spise dopisom dostavio Višem sudu u Kruševcu radi donošenja odluke.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'' br. 101/13) koji je stupio na snagu 21.05.2014. godine i koji se primenjuje od 22.05.2014. godine ustanovljeno je novo pravno sredstvo, zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kojim se uređuje pružanje zaštite prava na suđenje u razumnom roku stranci koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u sudskom postupku koji je u toku.

U konkretnom slučaju predlagač tvrdi da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno u izvršnom postupku koji je u toku, pa o povredi prava predlagača na suđenje u razumnom roku odlučuje viši sud, s obzirom da se zahtev odnosi na postupanje Osnovnog suda u predmetu izvršenja, u kome je predlagač izvršni poverilac.

U prvostepenom postupku je utvrđeno da je predlagač kao izvršni poverilac podnela zajedno sa više drugih lica Opštinskom sudu u Brusu dana 02.11.2005. godine predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika TUP Z. iz B., na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Brusu P1 13/03 od 08.02.2005. godine, radi naplate novčanog potraživanja (glavni dug u iznosu od 45.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom i troškovi parničnog postupka). Rešenjem o izvršenju I 648/05 od 07.12.2005. godine određeno je predloženo izvršenje, rešenje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije, Odeljenju za prinudnu naplatu u Kragujevcu. Dalje je utvrđeno da je glavni dug izvršnom poveriocu isplaćen dana 10.05.2006. godine, kamata na glavni dug je isplaćena 22.01.2007. godine, a sudske takse su izvršnom poveriocu plaćene od strane izvršnog dužnika u toku 2005. godine. Troškovi parničnog postupka isplaćeni su neposredno punomoćniku izvršnog poverioca – advokatu B.L. 17.06.2005. godine, 10.05.2006. godine, 22.01.2007. godine i 22.08.2008. godine. Prvostepeni sud je našao da potraživanje podnosioca zahteva još uvek nije namireno, ali u neznatnom delu, ukoliko uopšte i postoji deo koji nije namiren, a što će biti utvrđeno nakon obavljenog veštačenja koje je u toku.

Imajući u vidu činjenicu da izvršni postupak traje devet godina, tri meseca i devet dana i da u momentu odlučivanja o zahtevu predlagača još uvek nije u potpunosti okončan, prvostepeni sud je utvrdio da je povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom roku i naložio Osnovnom sudu u Brusu da preduzme sve neophodne mere da bi postupak u tom predmetu okončao u najkraćem mogućem roku, ali je odbio zahtev predlagača za dosuđivanje primerene naknade.

Nisu osnovani žalbeni navodi kojima predlagač tvrdi da je odbijanjem zahteva za dosuđivanje primerene naknade prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Osnovna svrha zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku jeste ubrzanje postupka i okončanje postupka u razumnom roku. Zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku je po svojoj pravnoj prirodi pre svega pritužbena mera kojom stranka zahteva ubrzanje sudskog postupka koji je u toku ako smatra da joj je, prvenstveno zbog dužine trajanja postupka, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dosuđivanje primerene naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku predviđene članom 8b Zakona o uređenju sudova nije obavezno u svakom slučaju, već se primerena naknada dosuđuje samo ukoliko su za to ispunjeni uslovi, odnosno ako je utvrđeno da je postupak trajao u roku koji se s obzirom na sve relevantne okolnosti ne može smatrati razumnim, te da je zbog dužine trajanja postupka kod predlagača nastala neizvesnost u pogledu rešavanja njegovog prava, te samim tim i da će mu u prihvatljivom periodu vremena biti pružena sudska zaštita. Po pravilnoj oceni prvostepenog suda, u konkretnom slučaju za predlagača nema neizvesnosti u pogledu rešavanja njenog prava, jer je u toku 2006. i 2007. godine, a predlog za izvršenje je podnet 02.11.2005. godine, namirena skoro u potpunosti (za sada nije utvrđeno da li postoji deo potraživanja predlagača koji još uvek nije namiren). S obzirom da je predlagač u svom potraživanju namirena skoro u potpunosti i to u roku od 6 meseci i 8 dana glavni dug, 14 meseci i 20 dana kamata na glavni dug, a u periodu od dve 2 godine i 9 meseci sporedno potraživanje – troškovi postupka, pravilno je odbijen zahtev predlagača za određivanje primerene naknade, a prvostepeni sud je za svoju odluku u tom delu dao jasne, pravilne i zakonite razloge.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke ovog rešenja na osnovu člana 401. tačka 2. ZPP, u vezi člana 30. stav 2. ZVP.

S obzirom da žalba predlagača nije bila osnovana, predlagač nema pravo na troškove drugostepenog postupka, pa je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 165. stav 1., u vezi člana 153. i 154. ZPP, odbio zahtev predlagača za naknadu troškova drugostepenog postupka i odlučio kao u stavu drugom izreke.

O delu zahteva predlagača koji se odnosi na utvrđivanje povrede prava na imovinu (član 58. Ustava Republike Srbije) odlučiće Ustavni sud.

Naime, članom 170. Ustava Republike Srbije predviđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Uvidom u spise Vrhovni kasacioni sud je zaključio da se ustavna žalba predlagača odnosi u jednom delu na povredu Ustavom zagarantovanog prava iz člana 58. – pravo na imovinu, a što je u isključivoj nadležnosti Ustavnog suda, s obzirom da shodno odredbama člana 8a – 8v Zakona o uređenju sudova redovni sud nije nadležan da odlučuje o povredi drugih prava zajemčenih Ustavom, osim o povredi prava na suđenje u razumnom roku i to kad se radi o povredi prava u postupku koji je u toku pred sudom. Zato će po dostavljanju ovog rešenja predlagaču prvostepeni sud ustavnu žalbu i odluke donete u ovom predmetu dostaviti Ustavnom sudu radi odlučivanja o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na imovinu.

Iz navedenih razloga, a analognom primenom odredbe člana 21. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

                                                                                                                                                Milomir Nikolić,s.r.