Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1022/22 od 30.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, predlažući da se revizija odbije kao neosnovana i zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona, jer je u postupku odlučivanja o žalbi tuženih izjavljenoj na prvostepenu presudu, pravilno primenio odredbe člana 386. stav 1. i člana 396. stav 1. ZPP, ispitujući prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom i ocenjujući u obrazloženju presude bitne žalbene navode, pa i navode da je prvostepeni sud odlučivao o tužbenom zahtevu izvan tužbe, koji se ponavljaju i u reviziji, zaključivši da se u konkretnom slučaju radi o povlačenju dela tužbenog zahteva iz člana 200. stav 4. ZPP, a ne o preinačenju. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pozajmicu od 60.000 CHF dao tuženom BB (koji je rođak njegove žene) u periodu pre 01.05.2017. godine, a zatim u maju 2017. godine još 8.000 evra. Imao je poverenje u njega, jer mu je i ranije pozajmljivao novac, koji je tuženi vraćao, da tuženi BB ima dve farme bikova, pa je verovao da će mu vratiti i ovoga puta. Dogovor je bio da će, ukoliko se BB nešto desi, VV vratiti zajam, o čemu je sačinjena priznanica koja se nalazila kod tužioca. Stranke su ugovor o zajmu overili pred javnim beležnikom 21.12.2018. godine u kome su konstatovali postojanje pozajmice, visinu i odredili rokove vraćanja, s tim što je overu pred javnim beležnikom potpisao i tuženi VV uz preuzimanje solidarne obaveze vraćanja zajma, nakon čega je tužilac priznanicu (koja je sačinjena u jednom primerku pre zaključenja ugovora o zajmu), pocepao smatrajući da mu nakon overe ugovora o zajmu neće više biti potrebna. Odredbom člana 1. ugovora je konstatovano da je tužilac pre zaključenja i potpisivanja ovog ugovora, uz sačinjavanje priznanice, pozajmio novac tuženima, pa ovim ugovorom konstatuju da na dan zaključenja postoji pozajmica od 60.000 švajcarskih franaka i 8.000 evra, koji zajam će zajmoprimci solidarno vratiti u rokovima i to: iznos od 8.000 evra najkasnije do 31.12.2019. godine i u iznosima od po 10.000 švajcarskih franaka najkasnije do: 30.06.2020. godine, 31.12.2020. godine, 30.06.2021. godine, 31.12.2021. godine, 30.06.2022. godine i 31.12.2022. godine. Odredbom člana 4. ugovora, ugovoreni su penali za slučaj da zajmoprimci kasne sa isplatama rata zajma, a zajam je ugovoren bez kamate, a odredbom člana 7. ugovora je konstatovano da ih na zaključenje ovog ugovora niko nije prinudio, da nisu prevareni, niti su u zabludi, te da su upravo ovakav ugovor želeli. Nakon zaključenja i overe ugovora o zajmu tuženi su tužiocu vratili 5.000 evra i to: 01.10.2019. godine iznos od 2.500 evra, 16.11.2019. godine iznos od 1.500 evra i 14.03.2020. godine iznos od 1.000 evra, dok preostali dug tuženi nisu vratili.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, primenom odredbi članova 557. stav 1, 559. stav 1. i 562. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zaključivši da je tužilac u potpunosti ispunio svoju obavezu predajom novca, te da je u momentu zaključenja ugovora o zajmu postojao dug od 60.000 švajcarskih franaka i 8.000 evra, a zbog čega su tužilac i tuženi zaključili pisani ugovor o zajmu, pa s obzirom da su tuženi, nakon overe pisanog ugovora, tužiocu vratili 5.000 evra, to su tuženi obavezani da tužiocu vrate preostali iznos pozajmljenog novca sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom (bliže navedeno u izreci prvostepene presude). Ocenili su da je, s obzirom na činjenicu da tuženi nisu izvršili obavezu vraćanja zajma u rokovima i iznosima prema zaključenom ugovoru o zajmu, tužilac osnovano pre isteka roka za ispunjenje obaveze tražio raskid ugovora o zajmu, zbog čega je ugovor raskinut primenom odredaba članova 124, 128, 129. i 132 ZOO. Odlučujući o protivtužbenom zahtevu, usvojen je protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je ništava i ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 4. ugovora o zajmu, u smislu odredbe člana 105 stav 1. i 270 stav 3. ZOO, budući da je tužilac priznao protivtužbeni zahtev u tom delu. Nižestepeni sudovi su zaključili da ugovor o zajmu nije fiktivan pravni poslao, zbog čega je odbijen protivtužbeni zahtev tuženih da se utvrdi da je ništav ugovor o zajmu u preostalom delu, u smislu odredbe člana 103. u vezi sa članom 66. ZOO, ocenivši da tuženi nisu dokazali da su prilikom zaključenja ugovora o zajmu bili u stanju nužde, niti u teškom materijalnom stanju u momentu zaključenja predmetnog ugovora, a ni 2017. godine kada je učinjena pozajmica novca.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 557. ZOO, propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, a odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, propisano je da je zajmoprimac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, a to se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac pozajmicu od 60.000 CHF dao tuženom BB pre 01.05.2017. godine, a zatim u maju 2017. godine još 8.000 evra, da je dogovor bio da će, ukoliko se BB nešto desi, VV vratiti zajam, o čemu je sačinjena priznanica koja se nalazila kod tužioca. Između tužioca kao zajmodavca i tuženih kao zajmoprimaca zaključen je ugovor o zajmu, koji je overen pred javnim beležnikom 21.12.2018. godine i u kome su konstatovali da je tužilac pre zaključenja i potpisivanja ovog ugovora, uz sačinjavanje priznanice, pozajmio novac tuženima, kao i visinu pozajmice (60.000 švajcarskih franaka i 8.000 evra) i odredili rokove vraćanja, kao i da su tuženi, nakon zaključenja i overe ugovora o zajmu, tužiocu vratili 5.000 evra.

Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da, s obzirom na činjenicu da tuženi nisu izvršili obavezu vraćanja zajma u rokovima i iznosima prema zaključenom ugovoru o zajmu, tužilac osnovano pre isteka roka za ispunjenje obaveze tražio raskid ugovora o zajmu, pri tom pravilno ocenivši da se u konkretnom slučaju ne radi o zelenaškom pravnom poslu u smislu odredbe člana 141. stav 1. ZOO, budući da tuženi nisu dokazali da se prilikom zaključenja ugovora o zajmu, a ni 2017. godine kada je učinjena pozajmica tužilac kao zajmodavac koristio stanjem nužde tuženih kao zajmoprimaca, teškom materijalnom situacijom, nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću i da je time ostvario nesrazmernu korist na štetu tuženih, budući da iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da su tuženi dobrog imovnog stanja (tuženi BB ima dve farme bikova).

Po oceni Vrhovnog suda nije bilo mana volje na strani tuženih prilikom potpisivanja i overe pred javnim beležnikom ugovora o zajmu od 21.12.2018. godine, te da je zaključenje predmetnog ugovora bio izraz slobodne volje stranaka da regulišu međusobne odnose povodom ranije zaključenih usmenih ugovora o zajmu (u periodu do 01.05.2017. godine, kao i u maju 2017. godine), te kao takav nije nedopušten, zbog čega nema razloga koji ukazuju na simulovan pravni posao u smislu člana 66. ZOO, ni razloga koji ukazuju na apsolutnu ništavost u smislu člana 103. istog zakona. Stoga su neosnovani navodi revizije tuženih da je ovaj ugovor o zajmu prividni ugovor, budući da je i u odredbi člana 7. ugovora konstatovano da ih na zaključenje ovog ugovora niko nije prinudio, da nisu prevareni, niti su u zabludi, te da su upravo ovakav ugovor želeli, a što su potvrdili potpisivanjem navedenog ugovora. Stoga su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tužene kao zajmoprimca, da tužiocu kao zajmodavcu, isplate 60.000 švajcarskih franaka i 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a odbili protivtužbeni zahtev da se utvrdi da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe članova 1, 2, 3, 5, 6, 7. i 8. ugovora o zajmu, pravilno zaključivši da utvrđena ništavost pojedinih odredbi ugovora (odredbe člana 4. ugovora) ne povlači za sobom ništavost samog ugovora o zajmu.

U većem delu navodi revizije tuženog se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković