Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 56/25 od 05.02.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda je potvrđena u stavu trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se sadržinom revizije ukazuje nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak 01.08.2021. godine u kojem je rođen maloletni AA ...2021. godine. Bračna zajednica je prestala u junu 2023. godine, a maloletno dete živi sa majkom u ..., u stanu u kome je do prestanka bračne zajednice živeo i tuženi. Prema nalazu i mišljenju GCSR „Solidarost Ljig, otac poseduje odgovarajuće roditeljske kapacitete, prepoznaje potrebu deteta za majkom, a u slučaju da mal. dete bude povereno majci na vršenje roditeljskog prava, u interesu je mal. deteta da se uredi model viđenja sa ocem. Pored toga, organ starateljstva se izjasnio u pogledu bezbednosti boravka mal.deteta u domaćinstvu oca, imajući u vidu da je dvorište kaskadno, da su u toku radovi na nadogradnji jednog dela kuće u kojoj tuženi boravi, kao i da su stepenice i terasa neograđeni. Prema nalazu i mišljenju nadležnog organa starateljstva GCSR Beograd, Odeljenje u Lazarevcu, u najboljem interesu maloletnog deteta je da bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da s obzirom na prekid kontakta sa detetom koji je inicirao otac i imajući u vidu da je dete niskog kalendarskog uzrasta, da otac nije upoznat sa njegovim potrebama, ritmom i načinom funkcionisanja, te da nije stekao uvid u važnost kontinuiteta kontakta sa detetom, a radi reuspostavljanja bliske emotivne veze između njih, trenutno nije celishodno predložiti model viđanja van kontrolisanih uslova. Tužilja živi u stanu sa sadašnjim vanbračnim partnerom i maloletnim detetom i očekuje rođenje drugog deteta. Tužilja se bavi pevanjem i mesečno zaradi oko 60.000,00 dinara, a radi i kozmetičke tretmane, od čega zaradi 15.000,00 dinara mesečno. Maloletni AA pohađa vrtić, a njegove pojedinačne potrebe bliže navedene u obrazloženju nižestepenih odluka se mogu zadovoljiti iznosom od 40.000,00 dinara na mesečnom nivou. Tuženi živi u zasebnoj kući na imanju sa roditeljima, zaposlen je kod svog oca koji se bavi građevinskim radovima kao moler, na osnovu čega mesečno može da zaradi oko 40.000,00 dinara. Tuženi je presudom Osnovnog suda u Lazarevcu K 254/23 od 24.07.2023. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, jer je 31.05.2023. godine postupajući sa umišljajem, svestan zabranjenosti dela, primenom nasilja, drskim i bezobzirnim ponašanjem ugrozio ovde tužilju BB, svoju suprugu, nakon verbalne rasprave sa njom, istu je vređao, psovao je i zadao joj udarac otvorenom šakom u predelu lica, odgurnuo je, a potom čekićem oštetio njeno vozilo, nakon čega je ponovo u kontaktu sa tužiljom razbio njen mobilni telefon, makazama joj oštetio lična dokumenta, udario je dva puta ponovo, zbog čega je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca, koja se ima izvršiti u prostoru u kome tuženi živi uz elektronski nadzor. Tuženom je istom presudom izrečena i mera bezbednosti zabrane približavanja u komuniciranja sa tužiljom u trajanju od dve godine od pravnosnažnosti presude (10.08.2023. godine).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je u najboljem interesu maloletnog deteta da bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz uređen način održavanja ličnih odnosa sa ocem i obavezu oca da doprinosi izdržavanju mal. deteta mesečnim iznosom od 25.000,00 dinara. Imajući u vidu da ponašanje tuženog u navedenim prilikama prema tužilji ima obeležja nasilja u porodici u smislu člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, pa izrečene mere zaštite predstavljaju adekvatne i svrsishodne mere kojima se mogu stvoriti uslovi za prevenciju ponavljanja nasilja i obezbeđenja spokojstva i bezbednosti žrtve nasilja u porodici shodno članu 198. PZ.

Vrhovni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo u pogledu odluke o načinu održavanja ličnih odnosa mal.deteta sa ocem kao roditeljem kome dete nije povereno, uz obavezivanje oca da doprinosi njegovom izdržavanju.

Odredbom člana 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta, propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta, bez obzira na to da li ga sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Članom 8. stav 1. Konvencije propisano je da se države članice obavezuju da poštuju pravo deteta na očuvanje svog identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične veze, kako je to priznato zakonom, bez nezakonitog mešanja, a članom 9. stav 3. propisano je pravo deteta odvojenog od jednog ili oba roditelja da redovno održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesom deteta.

Porodičnim zakonom je propisano da dete ima pravo da održava lične odnose i sa roditeljem sa kojim ne živi (član 61. stav 1), kao i da u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1).

Saglasno navedenom, najbolji interes deteta je pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, a elementi za procenu su, između ostalog, uzrast i pol deteta, želje i osećanja deteta s obzirom na uzrast i zrelost, potrebe deteta i to: vaspitne, zatim potrebe stanovanja, ishrane, odevanja, zdravstvene brige i drugo, kao i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i utvrdili najbolji interes maloletnog deteta da sa ocem, kao roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo održava lične kontakte u kontrolisanim uslovima u nadležnom organu starateljstva u mestu gde mal. AA živi uz prisustvo stručnih radnika tog organa. Naime, pobijanom odlukom je pravilnom primenom članova 6, 61. i 266. stav 1. Porodičnog zakona uređen način održavanja kontakata tuženog sa mal. AA, koji model omogućava reuspostavljanje kontakta mal.deteta sa ocem koji je prekinut u dužem vremenskom intervalu (od februara 2024. godine) i stvaranje i dalje razvijanje emotivne bliskosti između maloletnog deteta i oca, posebno imajući u vidu uzrast, pol, zdravstveno stanje, emocionalne i razvojne potrebe deteta. Najbolji interes deteta je uvek prioritetan kada se odlučuje o zaštiti prava i interesa deteta i ceni se prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, što su nižestepeni sudovi pravilno učinili, nakon pribavljanja nalaza organa starateljstva primenom člana 270. Porodičnog zakona i njihove pravilne ocene.

Suprotno revizijskim navodima, pravilno su nižestepeni sudovi cenili elemente za procenu najboljeg interesa mal. deteta prihvatajući mišljenje nadležnog organa starateljstva da je u interesu mal. deteta da se postupno reuspostavljanje kontakta oca sa detetom najpre u kontrolisanim uslovima u prostorijama organa starateljstva u mestu gde mal.dete živi. Ovo imajući u vidu da je otac inicirao prekid kontakta sa detetom, te da njegovo ponašanje ukazuje na nedostatak roditeljskih kapaciteta, da je dete niskog kalendarskog uzrasta, čijim potrebama i načinom funkcionisanja otac nije upoznat, kao i da nije stekao uvid u važnost kontinuiteta kontakta sa detetom, a sve u cilju reuspostavljanja bliske emotivne veze između njih i s obzirom na činjenicu da je nesumnjivo potreban period prilagođavanja, radi uspostavljanja stabilnog odnosa mal. deteta sa ocem. Naime, usvojeni model će omogućiti razvijanje bliskog i emotivnog odnosa oca i mal.sina, nesumnjivo potrebnog za njegov pravilan psihofizički razvoj i u isto vreme obezbediti tuženom (kao roditelju koji ne vrši roditeljsko pravo) da učestvuje u čuvanju, podizanju i vaspitanju mal. deteta i da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta. Bez uticaja su navodi revizije tuženog kojima se osporava pravilnost nižestepenih odluka o načinu održavanja ličnih odnosa tuženog ukazivanjem da nalazi dva organa starateljstva nisu usaglašeni s obzirom na predmet opservacije i sadržinu navedenih nalaza, o čemu se izjasnio i drugostepeni sud i za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Vrhovni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je odlučeno o o visini doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta od strane tuženog, kao roditelja kome dete nije povereno.

Prema članu 73. Porodičnog zakona roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju dete pod uslovima određenim ovim zakonom, a po članu 154. stav 1. tog zakona maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja.

Kriterijumi za određivanje izdržavanja propisani su članom 160. Porodičnog zakona, prema kome se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.), a mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanja zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.).

Suprotno revizijskim navodima, a polazeći od navedenih odredaba materijalnog prava i pravilno utvrđenih mogućnosti tužioca, kao dužnika izdržavanja i potreba maloletnog deteta kao poverioca izdržavanja, primenom kriterijuma za određivanje izdržavanja sadržanih u članu 160. Porodičnog zakona, i rukovodeći se njegovim najboljim interesom saglasno članovima 6. i 266. PZ, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tuženi u mogućnosti da na ime doprinosa za izdržavanje mal. deteta plaća 25.000,00 mesečno od svojih redovnih primanja, s obzirom na njegove mogućnosti da stiče zaradu i standard kojim živi, vodeći računa o minimalnoj sumi za izdržavanje koja je važila u vreme presuđenja. Ovim iznosom obezbeđuje se zadovoljenje uslova za pravilan i potpuni razvoj mal.deteta u skladu sa njegovim utvrđenim potrebama, a pri tome se ne ugrožava egzistencija tuženog kao dužnika izdržavanja, dok će preostala sredstva za izdržavanje mal. AA obezbeđivati zakonska zastupnica koja se svakodnevno brine o njemu, kako potrebnim novčanim iznosom, tako i doprinosom u vidu rada i staranja koje i inače svakodnevno ulaže u negu i podizanje mal. deteta. Tuženi u reviziji ponavlja navode isticane u žalbi protiv drugostepene presude a kojima ukazuje da je obaveza izdržavanja ustanovljena u tri perioda, koje je drugostepeni sud pravilno cenio i za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge koje prihvata i ovaj sud. Neosnovano se revizijom ukazuje da je pogrešnom primenom materijalnog prava sud u pobijanoj presudi odlučio o obavezi izdržavanja mal.deteta počev od podnošenja tužbe pa ubuduće. I po oceni revizijskog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da obaveza tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta teče od dana podnošenja tužbe. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilja podnela tužbu za razvod braka 21.08.2023. godine navodeći da zajedničko maloletno dete živi sa majkom nakon prekida zajednice života, sa predlogom da nadležni organ starateljstva da mišljenje o vršenju roditeljskog prava i načinu održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa drugim roditeljem. Nižestepeni sudovi su saglasno odredbi člana 226. i člana 272. stav 2. Porodičnog zakona uz odluku o razvodu braka, odlučili o vršenju roditeljskog prava poverajući zajedničko dete majci – tužilji, kao i o visini doprinosa za izdržavanje od strane tuženog kao drugog roditelja kome dete nije povereno počev od ponošenja tužbe. Vrhovni sud nalazi da je takva odluka u skladu sa odredbom člana 226. Porodičnog zakona kojom je predviđena dužnost suda da u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava. Odredbama ovog zakona koje se odnose na izdržavanje, a precizirano je u članu 73. PZ kao pravo i dužnost roditelja, sud je dužan da nezavisno od toga kada je i da li je u bračnom sporu podnet zahtev za izdržavanje, presudom kojom razvodi brak stranaka pored ostalog odluči o obavezi drugog roditelja kome dete nije povereno da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta (adhezioni postupak izdržavanja mal.deteta). Pored toga, navodi revizije tuženog kojima se ukazuje da je određeni novčani iznos previsoko odmeren, odnosno da ne odgovara ukupnim potrebama, kao ni ostalim okolnostima koje se pre svega tiču mogućnosti tuženog kao dužnika izdržavanja, su neosnovani, dok navodi kojima se ukazuje da je tuženi doprinosio izdržavanju mal.deteta nisu od uticaja na visinu izdržavanja već eventualno mogu biti od značaja u izvršnom postupku.

Nasilje u porodici definisano je članom 197. Porodičnog zakona, tako što je u stavu prvom određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom navedeni karakteristični vidovi nasilja u porodici koji se u praksi najčešće ispoljavaju uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice. Po članu 198. stav 1. tog zakona protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici kojim se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanja ličnih odnosa sa drugim članovima porodice.

Sledom navedenog, nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost takvog ponašanja), već je u određenim situacijama dovoljan i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici. Pored toga, neophodno je da sud pokaže „nultu toleranciju“ na nasilje što podrazumeva da se svako ponašanje koje odstupa od standarda normalnog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice mora kvalifikovati kao drsko, bezobzirno, odnosno zlonamerno ponašanje. Komponente nasilja u porodici i njegova suštinska obeležja koja ga jasno razlikuju od dozvoljenog ponašanja utvrđuje sud imajući u vidu sve objektivne i subjektivne, kao i specifične okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi osnovano zaključuju da se ponašanje tuženog prema tužilji, karakteriše kao nasilničko i koje odstupa od uobičajnog ponašanja u međusobnim odnosima članova porodice (oni su članovi porodice na osnovu člana 197. stav 3. tačka 1. PZ). Ispoljeno ponašanje tuženog ugrožava prevashodno fizičko i duševno zdravlje i spokojstvo tužilje, što opravdava izricanje mera zaštite od nasilja, predviđene članom 198. Porodičnog zakona. Naime, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, izricanje ovih mera zaštite od nasilja u porodici neophodno je kako bi se tužilji pružila zaštita i obezbedili mir i spokojstvo za određeni vremenski period i kao takve predstavljaju adekvatnu meru zaštite od nasilja prema utvrđenoj vrsti i obimu nasilja.

Navodima revizije osporava se pravilna primena materijalnog prava, a zapravo se navodi revizije odnose posredno ili neposredno na činjenično stanje koje po mišljenju revidenta nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Međutim, ovi navodi nisu osnovani i ne dovode u sumnju pravilnost pobijane presude, u pogledu primene materijalnog prava sadržanog u navedenim odredbama Porodičnog zakona, koje su nižestepeni sudovi pravilno primenili odlučujući o vršenju roditeljskog prava i zaštiti od nasilja u porodici. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, dok osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, revizijskim navodima se ponavljaju navodi žalbe, koje je drugostepeni sud cenio i pravilno zaključio da su neosnovani.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković