.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1011/2021
23.09.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Danijele Nikolić, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Čedo Ćurčić advokat iz ..., protiv tuženog Kompanije „Dunav osiguranje“ ADO Beograd, uz učešće umešača na strani tužioca „Advokatske komore Čačak“, koju zastupa Miodrag Aleksić advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 247/20 od 18.09.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 23.09.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 247/20 od 18.09.2020. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 247/20 od 18.09.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Čačku P 230/19 od 23.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 519.953,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.04.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 17.250,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 247/20 od 18.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i umešača na strani tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Čačku P 230/19 od 23.05.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013 - US, 74/2013-US, 55/2014 i 87/2018, u daljem tekstu ZPP), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.
U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim od tuženog kao osiguravača po osnovu polise osiguranja odgovornosti broj ..., potražuje naknadu štete nastalu usled propusta i greške u obavljanju advokatske delatnosti od strane punomoćnika tužioca, u parnici – radnom sporu koji je pravnosnažno okončan povlačenjem tužbe iz razloga jer punomoćnik tužioca nije pristupio na zakazano ročište i svoj izostanak nije opravdao. Propust advokata da pristupi na zakazano ročište i da o tome obavesti sud ili stranku ocenjen je kao krajnja nepažnja, koja na osnovu člana 7. stav 1. tačka 3. Uslova za osiguranje profesionalne odgovornosti advokata, isključuje iz osiguranja predmetni propust punomoćnika tužioca. Međutim, nižestepeni sudovi su o tužbenom zahtevu u ovoj pravnoj stvari odlučili primenom pravila o teretu dokazivanja. Po oceni nižestepenih sudova tužilac nije dokazao da bi u pomenutom sporu uspeo da njegov punomoćnik nije napravio propust, odnosno nije dokazao postojanje uzročno- posledične veze između propusta advokata i štete koju je pretrpeo, te je njegov zahtev za naknadu štete odbijen iz razloga što se nisu stekli uslovi iz člana 897. Zakona o obligacionim odnosima, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP.
Uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu sudske zaštite i način presuđenja, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa, ujednačavanja sudske prakse niti potreba za novim tumačenjem prava. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova odgovaraju i usklađene su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem nižestepenih sudova i revizijskog suda u primeni ovog pravnog instituta zbog čega ne postoji potreba za odlučivanjem o reviziji tuženog u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Tužilac uz reviziju nije dostavio drugačije pravnosnažne ili revizijske odluke koje bi ukazivale na drugačiji zaključak. Iz tih razloga ni u slučaju prihvatanja izuzetne dozvoljenosti izjavljene revizije tužioca ne bi došlo do drugačijeg odlučivanja i povoljnijeg ishoda spora za tužioca.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.
Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužilac je tužbu u ovoj pravnoj stvari, radi naknade štete, podneo dana 04.08.2016. godine, a kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 519.953,00 dinara. Prvostepena presuda doneta je 23.05.2019. godine, dok je drugostepena presuda doneta 18.09.2020. godine.
Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija tužioca nije dozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
