U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca „Banca Intesa“ a.d. Beograd, koga zastupa Sofija Marić advokat iz ..., protiv tuženih AA i BB, obojice iz ...., koje zastupa Dejan Papić advokat iz ..., radi namirenja novčanog potraživanja prodajom nepokretnosti, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1778/21 od 13.10.2021. godine, na sednici održanoj 23.04.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1778/21 od 13.10.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženih za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1778/21 od 13.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Subotici P 72/19 od 27.05.2021. godine kojom je tužbeni zahtev delimično usvojen (stav prvi izreke), tuženi obavezani da isplate tužiocu 11.474.793,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.03.2017. godine do isplate (stav drugi izreke), tužilac ovlašćen da, u slučaju da tuženi ne ispune obavezu, namiri svoje potraživanje prinudnim putem u izvršnom postupku iz vrednosti prodate nepokretnosti tuženih - zemljišta pod zgradom-objektom i objekta zgrade ugostiteljstva sagrađenog na k.p. ... k.o. ... u l.n. ... (stav treći izreke), dok je tužbeni zahtev odbijen preko dosuđenog, a do zahtevanog iznosa od 11.598.259,27 dinara (stav četvrti izreke), a tuženi obavezani da naknade tužiocu troškove postupka od 282.800,00 dinara (stav peti izreke). Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev potvrđena, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, „Panonska banka“, pravna prethodnica tužioca „Banca Intesa“, odobrila je 11.08.2005. godine privrednom društvu „Vinoprodukt Čoka“ kredit od 200.000 evra za kupovinu opreme za navodnjavanje, na pet godina u jednakim šestomesečnim anuitetima, sa redovnom kamatom od 2,75% godišnje i zateznom kamatom za periode docnje koja će se obračunavati kao zakonska zatezna kamata. Kredit je bio obezbeđen na više načina, pa i ugovorom o jemstvu kojim su tuženi, kao jemci platci, garantovali ispunjenje obaveze korisnika kredita, kao i hipotekom prvog reda koja je, na osnovu tog ugovora i hipotekarne izjave tuženih, uspostavljena 17.08.2005. godine na suvlasničkoj nepokretnosti tuženih - objektu „...“ u ... površine 332,64 m2 u korist pravne prethodnice tužioca za iznos kredita odobrenog u evrima u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem zvaničnom kursu NBS na dan naplate dospele obaveze, uvećano za zateznu kamatu sa dospećem prema planu otplate po osnovu ugovora o dugoročnom dinarskom kreditu od 11.08.2005. godine. Nad korisnikom kredita otvoren je i zatvoren postupak stečaja tokom 2011. godine, u kome je tužilac prijavio svoje potraživanje po predmetnom ugovoru o kreditu i naplatio 921.717,31 dinar. Veštačenjem, na koje tuženi nisu imali primedaba, utvrđeno je da je iznosom isplaćenom tužiocu u stečajnom postupku u celosti izmirena redovna kamata od 123.465,55 dinara, podmirena zatezna kamata od 589.271,32 dinara do dana uplate (obe obračunavane prostim metodom obračuna), kao i deo duga, te da preostali dug na dan 09.03.2017. godine iznosi 11.474.793,72 dinara (bez redovne i zatezne kamate), za koji iznos su nižestepeni sudovi ovlastili tužioca da namiri svoje potraživanje u izvršnom postupku prodajom nepokretnosti tuženih, na osnovu odredaba čl. 63. i 64. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i 312. i 313. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

U konkretnom slučaju, s obzirom da je hipoteka zasnovana na osnovu ugovora o kreditu i hipotekarne izjave od 11.08.2005. godine i upisana 17.08.2005. godine, primenjuju se odredbe čl. 63. do 68. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 60/80, 36/90 i „Službeni list SRJ“, br. 29/96) važeće u vreme zasnivanja založnog prava, jer se Zakon o hipoteci („Službeni glasnik RS“, br. 115/05 od 27.12.2005. godine) ne primenjuje na hipoteke zasnovane do dana njegovog stupanja na snagu, osim ako se ugovorne strane drugačije sporazumeju, a njegova primena je započela 25.02.2006. godine (čl. 63. do 65.).

Prema Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa, radi obezbeđenja određenog potraživanja nepokretna stvar se može opteretiti pravom zaloge u korist poverioca (hipoteka), koji je ovlašćen da na način predviđen zakonom traži namirenje svog potraživanja iz vrednosti te nepokretnosti pre poverilaca koji na njoj nemaju hipoteku, kao i pre poverilaca koji su hipoteku na njoj stekli posle njega, bez obzira na promenu vlasnika opterećene nepokretnosti (član 63. stav 1.); hipoteka se stiče na osnovu pravnog posla ili sudske odluke, upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom, u trenutku kada su ispunjeni uslovi određeni zakonom (član 64.). Hipoteka zasnovana po osnovu Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nije predstavljala izvršnu ispravu na osnovu koje se u sudskom postupku moglo tražiti prinudno izvršenje, već je bilo potrebno hipotekarnom tužbom pokrenuti postupak u kome bi se dobila izvršna isprava na osnovu koje bi se mogao pokrenuti izvršni postupak, kao što je to ovde slučaj.

Neosnovano je ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu odlučivanja o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja. Na bankarske ugovore o kreditu koji su zaključeni u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, primenjuje se opšti rok zastarelosti od deset godina propisan odredbom člana 371. tog zakona, a ne trogodišnji rok zastarelosti koji je članom 372. istog zakona propisan za povremena potraživanja. Iako pojedinačne rate kredita – anuiteti dospevaju povremeno, one nemaju tretman povremenih potraživanja – davanja, jer to suštinski nisu, pošto se njima vrši delimično ispunjenje obaveze. Za primenu odredbe člana 372. ZOO neophodno je da je reč o davanju koje ime karakter povremenog davanja koje dospeva u određenim vremenskim razmacima, a kojim se obaveza ne izvršava delimično, što kod kredita nije slučaj, pa stoga obaveza plaćanja rata kredita zastareva u desetogodišnjem roku iz člana 371. ZOO. Budući da nije zastarelo glavno potraživanje, nisu zastarela, suprotno navodima revizije, ni potraživanja kamata koje su sporedno potraživanje i prate pravnu sudbinu glavnog potraživanja. U konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 368. ZOO prema kojoj se, kad protekne vreme zastarelosti, poverilac čije je potraživanje obezbeđeno zalogom ili hipotekom, može namiriti samo iz opterećene stvari, ako je drži u rukama ili ako je njegovo pravo upisano u javnoj knjizi (stav 1), međutim, zastarela potraživanja kamata i drugih povremenih davanja ne mogu se namiriti ni iz opterećene stvari (stav 2). Nema mesta ni primeni odredba člana 369. istog zakona kojim je propisano da kad zastari glavno potraživanje, zastarela su i sporedna potraživanja, kao što su potraživanja kamata, plodova, troškova, ugovorne kazne. Uostalom, potraživanje na čije je namirenje tužilac ovlašćen osporenom presudom ne sadrži obračunatu kamatu na zadocnele rate kredita.

Nije osnovan ni revizijski navod da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti, na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“, br. 86/46, 105/46, 96/47) pravno pravilo iz člana 14. Zakona o zemljišnim knjigama koje počiva na principu specijaliteta hipoteke, prema kome se založno pravo može upisati samo za novčani iznos koji je brojno određen, i da se kod hipotekarnog osiguranja ispunjenja budućih potraživanja (najčešće ugovora o kreditu), kod kojih se u vreme podnošenja molbe za upis hipoteke još ne može znati tačna visina poveriočevog novčanog potraživanja, označuje najviši iznos koji se predviđa da bi poveriočevo buduće potraživanje moglo dostići, a ako se u trenutku zasnivanja hipoteke ne zna tačan iznos potraživanja, mora se odrediti najveći iznos do koga hipotekovano dobro služi kao obezbeđenje, te da se kamata ne pretpostavlja već mora biti zabeležena i po visini tačno određena. Prema odredbi člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, pravna pravila predratnog prava mogla su se primenjivati na osnovu tog zakona na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom, ostalim važećim propisima i načelima ustavnog poretka. U konkretnom slučaju hipoteka je upisana 17.08.2005. godine na osnovu Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“, br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/2001, 25/2002, 101/2005) kojim je bilo propisano da se hipoteka upisuje u određenom novčanom iznosu i da će se za potraživanja na koja se plaćaju kamate upisati i visina kamate (član 58ž). Predmetna hipoteka upisana je u apsolutnom iznosu glavnog duga i u relativnom, odredivom iznosu kamate u skladu sa ispravom na kojoj je zasnovana (ugovor o kreditu i hipotekarna izjava) i važećim propisom - kao zatezna kamata koja je ugovorom koji je osnov upisa bila određena kao zakonska zatezna kamata, što je odredivo, jer predstavlja opštepoznatu činjenicu. Osim toga, iznos potraživanja koji je utvrđen osporenom presudom, a za čije će se namirenje prodati nepokretnost tuženog, sadrži samo iznos glavnog duga, a ne i kamate.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tuženi nisu uspeli u postupku po reviziji, pa je njihov zahtev za naknadu tih troškova odbijen drugim stavom izreke, na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković