U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca „Trivit“ doo Bečej, sa sedištem u Bečeju, čiji je punomoćnik Nikola Mitrović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Privredni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zrenjaninu, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gžrr 482/21 od 30.09.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 08.02.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gžrr 482/21 od 30.09.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Prr1 1/20 od 20.05.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime imovinske štete po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku iznos od 23.991.095,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana 02.02.2016. godine do dana isplate, kao i da se obaveže tužena da tužiocu nadoknadi parnične troškove sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 137.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gžrr 482/21 od 30.09.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnoim postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovan.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Agencija za privatizaciju Republike Srbije je, u vezi sa odlukom od 10.12.2004. godine, oglasila pokretanje postupka restrukturiranja subjekta privatizacije „Dragan Marković“ ad Obrenovac u restrukturiranju. Između tužioca i AD „Dragan Marković“ Obrenovac u restrukturiranju postojao je poslovni odnos u kojem je tužilac kao prodavac po osnovu Ugovora o kupoprodaji od 25.02.2008. godine isporučio robu koja nije plaćena od strane kupca. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 311/2015 od 02.02.2016. godine otvoren je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom AD „Dragan Marković“ Obrenovac u stečaju. Nakon otvaranja stečaja tužilac je podneo prijavu potraživanja u ukupnom iznosu od 23.991.095,12 dinara po osnovu ugovora o kupoprodaji od 25.02.2008. godine i Zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja razlučnih i stečajnih poverilaca od 23.02.2017. godine tužiocu je priznato neobezbeđeno potraživanje u iznosu od 23.991.095,12 dinara i svrstano u treći isplatni red.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda broj Rž St 1970/20 od 30.06.2020. godine, preinačeno je rešenje Privrednog suda u Beogradu St 177/2020 od 03.04.2020. godine tako što je usvojen prigovor tužioca i utvrđeno da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 311/2015 i naloženo stečajnom sudiji da u roku od 4 meseca od prijema rešenja preduzme sve potrebne mere i radnje radi unovčenja preostale imovine stečajnog dužnika i formiranja deobne mase. Postupak stečaja od dana otvaranja stečajnog postupka 02.02.2016. godine do podnošenja prigovora 06.02.2020. godine traje četiri godine. Tužilac nije uspeo da namiri svoje priznato novčano potraživanje, jer imovina stečajnog dužnika nije unovčena od dana otvaranja stečajnog postupka. Stečajni dužnik AD „Dragan Marković“ Obrenovac u stečaju predstavlja preduzeće sa većinskim državnim kapitalom od 71,5480%.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev. Uslov za odgovornost tuženog u konkretnom slučaju je postojanje štete i štetne radnje koja je do štete dovela, kao i uzročno posledična veza između radnje i nastale štete, a normativni osnov za ovaj zaključak sadržan je u odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je tužilac morao dokazati postojanje adekvatne uzročno-posledične veze između utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i umanjenja imovine tužioca u visini iznosa potraživanja utvrđenog u toku stečajnog postupka koje nije namireno. Tužilac nije dokazao obim štete, odnosno u kom obimu je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja imao sredstva u imovini od kojih se tužilac mogao naplatiti u situaciji da je sud efikasnije postupao i preduzimao nužne radnje u cilju namirenja poverilaca. Tužilac nije tvrdio niti je pružio dokaz da bi novčani iznos dobijen prodajom pokretnih i nepokretnih stvari, stečajnog dužnika bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja koje je svrstano u treći isplatni red i da bi isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa suda za čiji rad odgovara tužena, izostalo potpuno namirenje tužioca u stečajnom postupku.

Stanovište nižestepenih sudova je pravilno.

Članom 58. Ustava Republike Srbije propisano je pravo na mirno uživanje imovine. Članom 1. Protokola 1. uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano je pravo svakom fizičkom i pravnom licu na neometano uživanje svoje imovine i propisano da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Članom 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Stavom 2. ovog člana propisano je da pored odredaba Zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4) a stavom tri da odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema Zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenog na sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koje su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U pogledu dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim i pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate.

Imajući u vidu da se u ovom slučaju ne radi o potraživanju iz radnog odnosa, već o komercijalnom potraživanju, odnosno o potraživanju po osnovu Ugovora o kupoprodaji od 25.02.2008. godine za isporučenu robu po ugovoru, te da tužilac nije predlagao niti dostavio dokaze iz kojih bi se moglo utvrditi da li je on pre pokretanja stečaja nad stečajnim dužnikom AD „Dragan Marković“ Obrenovac pokušavao naplatu svog potraživanja, pravilan je stav drugostepenog suda da samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku ne dovodi do ostvarivanja prava na naknadu materijalne štete u situaciji kada nije reč o potraživanju iz radnog odnosa koja su bez krivice poverilaca ostala neizmirena u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić