Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4610/22 od 21.09.2023. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, delu stava trećeg izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog neisplaćenih invalidnina za period od 1.3.1999. godine zaključno sa 31.5.2015. godine, sve sa zakonskom zateznom kamatom i u delu stava petog izreke kojim je odlučeno o visini troškova postupka. U stavu drugom izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što se obavezuje tužena Republika Srbija Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da tužiocu AA iz ..., na ime naknade štete zbog neisplaćene invalidnine za mesec jun 2015. godine isplati iznos od 22.949,21 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.7.2015. godine do isplate i za mesec jul 2015. godine isplati iznos od 23.272,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.8.2015. godine do isplate. U stavu trećem izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude u preostalom delu koji se odnosi na kamatni početak, tako što je obavezana tužena da tužiocu na dosuđeni iznos troškova postupka od 124.025,00 dinara, isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dana nastupanja uslova za izvršenje presude do isplate, dok je u preostalom delu za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova parničnog postupka od 124.025,00 dinara počev od dana presuđenja do dana nastupanja uslova za izvršenje, zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

U delu u kom je prvostepena presuda preinačena i usvojen zahtev za naknadu štete za period jun-jul 2015. godine, revizija je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23 - dr. zakon).

Vrhovni sud je u tom delu ispitao drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio revizija nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Pokrajinske kancelarije za pitanja boraca i invalida od 2.8.1984. godine, tužiocu AA, priznato je svojstvo mirnodopskog vojnog invalida V grupe sa 70% stalnog invaliditeta i pravo na ličnu invalidninu počev od 1.11.1983. godine, dok za to postoje uslovi. Tužilac nije korisnik penzije sa uplaćenim doprinosom, penzije sa ograničenim sposobnostima, niti porodične penzije, koje se isplaćuju iz konsolidovanog budžeta Kosova. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko finansijske struke Dragana Ničića od 11.1.2019. godine, ukupan iznos neisplaćenih invalidnina tužioca za period od 1.3.1999. do 31.12.2018. godine iznosi 3.517.701,62 dinara, u pojedinačno označenim mesečnim iznosima.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, tužena odgovorna za štetu koja je prouzrokovana tužiocu zbog neisplaćene invalidnine. Pravo na invalidninu koju je tužena zaključno sa martom 1999. godine isplaćivala tužiocu, priznato je tužiocu rešenjem Pokrajinske kancelarije za pitanja boraca i invalida od 2.8.1984. godine, i to pravo predstavlja stečeno pravo tužioca, odnosno njegovu imovinu, čije je mirno uživanje garantovano članom 58. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, primenjujući zastarni rok iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je odbio zahtev za isplatu invalidnine za period od marta 1999. godine do jula meseca 2015. godine, nalazeći da je potraživanje u ovom delu zastarelo.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravne zaključke prvostepenog suda u pogledu postojanja potraživanja tužioca i odgovornosti tužene za štetu, ali je drugačijeg stava po pitanju zastarelosti potraživanja tužioca, pa je delimično preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za isplatu invalidnine za mesec jun i jul 2015. godine. Polazeći od člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prema kom zastarelost potraživanja naknade štete nastupa protekom roka od 3 godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu prouzrokovalo, da je tužilac za štetu saznao najkasnije 25.7.2015. godine, kada mu je izostala isplata invalidnine za jun 2015. godine, odnosno najkasnije 25.8.2015. godine, kada mu je izostala isplata invalidnine za jul 2015. godine i da je početak roka zastarelosti u smislu odredbe člana 361. Zakona o obligacionim odnosima za potraživanje naknade štete za jun 2015. godine počeo da teče 25.7.2015. godine, a za jul 2015. godine 25.8.2015. godine, a da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta dana 25.7.2018. godine, to po oceni drugostepenog suda, nisu zastarela potraživanja za jun i jul mesec 2015. godine, jer nije protekao trogodišnji rok. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u navedenom delu.

Revizija tužene u ovom delu nije osnovana.

Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo na osnovu kog je preinačio prvostepenu presudu. Naime, revizijski sud ocenjuje da je tužilac trpeo štetu zbog neplaćanja od strane organa tužene iznosa na ime invalidnine na koju je tužilac stekao pravo rešenjem na koja se poziva. Odgovornost tužene zasnovana je na odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je pravna priroda obaveze tužene naknada štete, to se i rok zastarelosti računa prema odredbama iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je pretrpeo štetu neisplaćivanjem predmetnih naknada za svaki mesečni iznos počev od 25. u narednom mesecu, i od tada do podnošenja tužbe za potraživanja iz juna i jula meseca 2015. godine nije protekao zastarni rok od 3 godine, te potraživanja u tom delu nisu zastarela kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud. Revizijski sud prihvata ocenu nižestepenih sudova o pravnom dejstvu rešenja kojima su tužiocu utvrđena prava na invalidninu. Kod činjenice da je tužilac ostvarivao primanja po osnovu koji je utvrđen tim rešenjima, na tuženoj je bio teret dokazivanja da su rešenja stavljena van snage pre isteka perioda za koji je potraživanje dosuđeno preinačujućom drugostepenom presudom.

Iz navedenih razloga primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U preostalom delu, Vrhovni sud je ispitivao ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužene primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23 - dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom u preostalom delu pravnosnažno je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog obustave isplate invalidnine (odnosno mesečnih novčanih primanja), za period od 1.8.2015. godine do 31.12.2018. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa kamatom za period docnje, kao u stavu drugom izreke prvostepene presude. Nižestepeni sudovi su odluku zasnovali na činjenici da je rešenjem Pokrajinske kancelarije za pitanja boraca i invalida od 2.8.1984. godine, tužiocu, priznato svojstvo mirnodopskog vojnog invalida V grupe sa 70% stalnog invaliditeta i pravo na ličnu invalidninu počev od 1.11.1983. godine, te da je Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica („Službeni glasnik SRS“, br. 54/89, „Službeni glasnik RS“, br. 137/2004, 69/2012 (Odluka Ustavnog suda), 50/2018) dana 1.1.1990. godine, propisano da se invalidski dodatak pod propisanim uslovima ostvaruje kao mesečno novčano primanje. Tužiocu su ova mesečna novčana primanja isplaćivana sve do marta meseca 1999. godine, kada je tužena bez odgovarajućeg akta obustavila isplatu. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi zaključuju da nije postojao valjan pravni osnov za obustavu isplate mesečnih novčanih primanja (invalidnina) koje pravo je prethodno utvrđeno rešenjem nadležnog organa, pa su primenom citiranog zakona i Zakona o obligacionim odnosima (član 172. ZOO), nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj. Kako je izraženo u pravnosnažnim presudama i presudama ovoga suda u predmetima u kojima je odlučeno o tužbenim zahtevima koji se zasnivaju na bitno istom činjeničnom osnovu, tužena je odgovorna za štetu koju trpi tužilac zbog obustave isplate invalidnine, kao prava stečenog rešenjem Pokrajinske kancelarije za pitanja boraca i invalida od 2.8.1984. godine. Kod utvrđene činjenice da je tužena isplaćivala tužiocu mesečnu invalidninu na osnovu navedenog rešenja preko 10 godina, bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje da navedeno rešenje nije snabdeveno klauzulom pravnosnažnosti, te da se stoga po takvom rešenju ne može vršiti isplata za utuženi period. Takođe nisu od značaja na dozvoljenost revizije navodi kojima se revident poziva na član 201. Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica koji se primenjuje od 01.01.2021. godine, imajući u vidu da je utuženi period do 31.12.2018. godine, kada ovaj propis nije bio na pravnoj snazi. U konkretnom slučaju, nema potrebe ni za ujednačavanjem sudske prakse na koji razlog za odlučivanje o reviziji se poziva tužena, jer je pobijana odluka u skladu sa sudskom praksom Vrhovnog suda zauzetom u predmetima sa istovrsnom činjeničnopravnom sadržinom, kako u pogledu glavnog zahteva, tako i u pogledu zatezne kamate koju revident posebno osporava. Stoga, nema potrebe u konkretnom sporu ni za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužba je podneta 25.07.2018. godine, a preinačena je 19.02.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 1.062.194,31 dinar, što predstavlja protivvrednost od 8.998,06 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija tužene nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. i člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković