Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2399/2024 od 09.04.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih – protivtužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P 2853/17 od 07.03.2024. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca – protivtuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi - protivtužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužioci – protivtuženi su dali odgovor na reviziju.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 404. stav 2 Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da se dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tražene pravne zaštite po tužbi je utvrđenje prava svojine na nepokretnosti po osnovu gradnje i iseljenje tuženih, a po protivtužbi utvrđenje prava svojine prvotuženog – protivtužioca VV na istoj nepokretnosti po osnovu održaja i gradnje. Sudovi su odlučili usvajanjem tužbenog zahteva primenom odredbe člana 20., 21. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa s obzirom da su tužioci po osnovu gradnje stekli pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, a faktičku vlast ostvaruju tuženi, pa su isti kao držaoci u obavezi da vlasnicima nepokretnost istu predaju u državinu. Odbili su protivtužbeni zahtev nalazeći da nema mesta primeni odredbe članova 22., 24., 28. i 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa s obzirom da prvotuženi - protivtužilac nema ni zakonitu ni savesnu državinu te putem održaja nije mogao steći pravo svojine, niti je stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti po osnovu gradnje, s obzirom da nije bio savestan prilikom adaptacije i proširenja prizemnog dela predmetne porodične stambene zgrade jer je znao da je nepokretnost u vlasništu tužilaca, bez čije saglasnosti je izvodio radove. Tuženi – protivtužioci navodima revizije osporavaju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što ne može biti razlog za izjavljivanje posebne revizije, a uz reviziju nisu dostavljene niti su se pozvali na presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u istoj ili bitno sličnoj činjeničnopravnoj stvari.

Imajući u vidu da se radi o parnici u kojoj odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od utvrđenja činjenica u svakom konkretnom slučaju, relevantnih za primenu materijalnog prava, a nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni za novim tumačenje prava, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je u skladu s tim odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizija na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženih - protivtužilaca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 14.11.2017. godine, vrednost predmeta spora po tužbi je 10.000,00 dinara, a po protivtužbi podnetoj 06.05.2019.godine vrednost spora je isto 10.000,00 dinara (prema naplaćenoj taksi u visini od 1.900,00 dinara).

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu sa zahtevom za nenovčano potraživanje u kome utvrđena vrednost predmeta spora ne prelazi zakonom propisani imovinski cenzus za dopuštenost revizije po članu 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković