Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi-protivtužilac je izjavio dve blagovremene revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac-protivtuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da su revizije osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, osnovano revident u reviziji ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi člana 383. stav 3. i člana 8. Zakona o parničnom postupku, pošto je pobijana presuda zasnovana na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, bez neposrednog saslušanja parničnih stranaka i svedoka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u prvostepenom postupku, u ekspozituri ... banke u ... je, 02.07.2003. godine, izvršena gotovinska uplata na štednu knjižicu tuženog-protivtužioca od strane VV, iznosa od 20.000.000,00 dinara, tako što je uplatni listić ''ulažem'' potpisao za ulagača VV, a po isplatnom listiću ''podižem'' koji je potpisao AA, banka je isplatila iznos od 20.000.000,00 dinara. Tuženi- protivtužilac je 05.07.2003. godine uplatio iznos od 11.700.000,00 dinara AA, tako što se radi o gotovinskim uplatama i isplatama, a ne o virmanskim plaćanjima – prenosu sredstava sa računa, jednog na drugi. Po nalogu tuženog-protivtužioca, dana 30.07.2003. godine, izvršen je prenos iznosa od 41.433.000,00 dinara, sa njegove štedne knjižice na štednu knjižicu tužioca-protivtuženog, što među parničnim strankama nije bilo sporno. Parnične stranke su, inače, bili dugogodišnji prijatelji i poslovni saradnici, pa su ove novčane transakcije bile posledica njihovog poslovnog dogovora da se udruže radi kupovine akcija preduzeća ''GG'' ..., pri čemu između parničnih stranaka nije zaključen pisani ugovor o regulisanju međusobnih odnosa u vezi ovog dogovora, dok njihov usmeni dogovor nije ostvaren. Nema materijalnih dokaza o tome da je tužilac-protivtuženi izdao nalog da se sa njegove štedne knjižice sporni novčani iznos od 31.700.000,00 dinara prebaci na štednu knjižicu tuženog-protivtužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, nakon što je u dokaznom postupku saslušao parnične stranke i svedoke, tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog odbio, a usvojio protivtužbeni zahtev tuženog- protivtužioca, jer je zaključio da je tokom postupka tuženi-protivužilac dokazao da je, po osnovu naloga za prenos 30.07.2003. godine, sa svoje štedne knjižice dao nalog ... banci da se prenese iznos od 41.433.000,00 dinara na štednu knjižicu tužioca- protivtuženog, a po osnovu njihovog usmenog dogovora o kupovini akcija ''GG'' ..., koji se nije ostvario, dok tužilac-protivtuženi nije dokazao da je on tuženom- protivtužiocu pozajmio iznos od 31.700.000,00 dinara, koji je predmet njegovog tužbenog zahteva, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja propisanom odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog odbio. U pogledu kamate na potraživanje tuženog-protivtužioca, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac-protivtuženi, nesavestan od dana sticanja iznosa od 41.433.000,00 dinara, jer je odmah po prenošenju tog iznosa od strane tuženog-protivtužioca, isti iznos preneo na račun svog preduzeća ''DD'', i tim novcem stekao akcije, zbog čega je prvostepeni sud tuženom-protivtužiocu kamatu na njegovo potraživanje priznao, počev od 30.07.2003. godine pa od isplate.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave na kojoj je pročitao pisane dokaze i zapisnike o saslušanju parničnih stranaka i svedoka, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka tako što je usvojio i tužbeni i protivtužbeni zahtev u pogledu glavnog potraživanja, dok je tuženom-protivtužiocu kamatu na glavno potraživanje priznao, počev od 12.07.2010. godine, kao dana podnošenja protivtužbe, jer je ocenio da tužilac-protivtuženi nije bio nesavestan sticalac, imajući u vidu da su parnične stranke dugogodišnji prijatelji, koji su zajedno planirali sve obaveze i novčane transakcije, pa je zaključio da je tužilac-protivtuženi dokazao da ima predmetno potraživanje prema tuženom-protivtužiocu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da tuženi-protivtužilac osnovano ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je, bez neposrednog saslušanja parničnih stranaka i svedoka, odluku zasnovao na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom.

Naime, prvostepeni sud je nakon sprovedenog dokaznog postupka saslušanjem parničnih stranaka i svedoka zaključio da tužilac-protivtuženi nije dokazao da mu tuženi-protivtužilac duguje iznos od 31.700.000,00 dinara, dok je suprotno tome, tuženi-protivtužilac svoj tužbeni zahtev u odnosu na potraživanje koje ima prema tužiocu-protivtuženom u iznosu od 41.433.000.00 dinara, dokazao. Takođe, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac-protivtuženi nesavestan sticalac iznosa od 41.433.000,00 dinara, zbog čega je tuženom-protivtužiocu kamatu priznao, počev od dana sticanja, primenom odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud nije imao mogućnost da, bez neposrednog saslušanja parničnih stranaka i eventualno svedoka, svoju odluku zasnuje na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom. Pri opredeljenju da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, taj sud je bio dužan da postupi na način propisan odredbom člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno da na raspravu pozove stranke i njihove punomoćnike, kao i one svedoke za koje odluči da ih sasluša. Ako nalazi da je prvostepeni sud pogrešno ocenio iskaze stranaka i svedoka, na čijim iskazima je zasnovao utvrđenje o kakvoj bitnoj činjenici, drugostepeni sud je dužan da izvede dokaz neposrednim saslušanjem stranaka, odnosno svedoka, kako bi imao mogućnost da formira i ocenom dokaza obrazloži svoje sopstveno uverenje, na osnovu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku. Pošto je, suprotno tome, drugostepeni sud drugačije cenio iskaze stranaka i svedoka koje nije neposredno saslušao, takvim postupanjem je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, jer je nepravilna primena odredbe člana 383. stav.3, u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, bila od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, imajući u vidu da se iskazi parničnih stranaka razlikuju o bitnim činjenicama u pogledu isplate iznosa od 31.700.000,00 dinara tuženom-protivtužiocu od strane tužioca-protivtuženog (o kojoj isplati ne postoji pisana dokumentacija) i savesnosti tužioca-protivtuženog, u vezi sa sticanjem iznosa od 41.433.000,00 dinara koji mu je uplatio tuženi- protivtužilac.

U ponovnom postupku, potrebno je da drugostepeni sud otkloni učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, na koju mu je ukazano ovim rešenjem, tako što će na raspravi, a radi odlučivanja o žalbi tužioca-protivtuženog, ponovnim izvođenjem dokaza i saslušanjem parničnih stranaka i svedoka da utvrdi bitne činjenice za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca-protivtuženog i o zahtevu tuženog-protivtužioca za isplatu kamate na priznati iznos njegovog potraživanja od 41.433.000,00 dinara, za period pre 12.07.2010. godine, da bi potom imao mogućnost da o tim zahtevima stranaka donese novu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao izreci doneo primenom odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić