U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Tadić advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Javno pravobranilaštvo - Odeljenje u Subotici, radi rehabilitacionog obeštećenja, odlučujući o revizijama tužioca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2363/16 od 29.09.2016. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 328/17 od 14.02.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 17.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2363/16 od 29.09.2016. godine - dela kojim je odbijen zahtev za naknadu materijalne štete za neplaćeni rad u redovno radno vreme i prekovremeni rad i revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 328/17 od 14.02.2017. godine - dela kojim je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, povrede časti, ugleda, slobode, prava ličnosti, fizičkog bola i straha.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2363/16 od 29.09.2016. godine i presuda Višeg suda u Subotici P 26/13 od 28.02.2014. godine u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete na ime gubitka penzije i razlike penzije, kao i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 328/17 od 14.02.2017. godine i presuda Višeg suda u Subotici P 55/16 od 17.11.2016. godine u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, i u tom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici P 26/13 od 28.02.2014. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu isplati naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti u iznosu od 5.650.000,00 dinara, naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade za period lišenja slobode u iznosu od 2.967.374,72 dinara i naknadu materijalne štete - izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti u periodu od 29.11.1956. godine do 01.04.1957. godine u iznosu od 236.373,66 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2014. godine do isplate, u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, u preostalom delu odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti u iznosu od još 24.350.000,00 dinara, za naknadu štete - razlike u visini plate pre i posle štetnog događaja preko dosuđenog za izgubljenu zaradu u periodu lišenja slobode u iznosu od 5.020.582,28 dinara, za obavljeni neplaćeni rad u redovno radno vreme u iznosu od 11.648.000,00 dinara i obavljeni a ne plaćeni prekovremeni rad u iznosu od 25.459.350,00 dinara, gubitak penzije u iznosu od 3.150.399,99 dinara i razliku u penzijama u iznosu od 12.299.466,66 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 267.500,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2363/16 od 29.09.2016. godine, žalba tužene i žalba tužioca su delimično usvojene i delimično odbijene, a presuda Višeg suda u Subotici P 26/13 od 28.02.2014. godine ukinuta u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, povredu časti, ugleda, slobode i prava ličnosti preko iznosa od 2.500.000,00 dinara do 5.650.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2014. godine do isplate, u delu kojim je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti odbijen i u delu u kojem je odlučeno o parničnim troškovima, i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je ista presuda potvrđena u usvajajućem i odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade za period lišenja slobode, izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti, obavljeni a neplaćeni rad u redovno radno vreme, obavljeni a neplaćeni prekovremeni rad, gubitak penzije i razliku u penzijama, kao i u delu kojim je odbijen zahtev tužioca za oslobađanje od troškova postupka.

Presudom Višeg suda u Subotici P 55/16 od 17.11.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev u nepresuđenom delu. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, povrede časti, ugleda, slobode, prava ličnosti, fizičkog bola i straha u iznosu od 5.650.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.11.2016. godine do isplate, u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, povrede časti, ugleda, slobode, prava ličnosti, fizičkog bola i straha u iznosu od još 21.850.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 396.000,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 328/17 od 14.02.2017. godine žalbe tužioca i žalba tužene su delimično usvojene i delimično odbijene, a presuda Višeg suda u Subotici P 55/16 od 17.11.2016. godine preinačena tako što je snižena naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, fizičkog bola i straha, tako što je odbijen tužbeni zahtev za razliku iznosa od 5.650.000,00 dinara do iznosa od 3.500.000,00 dinara, a povećana visina naknade troškova postupka na iznos od 472.138,48 dinara, dok je u preostalom pobijanom delu prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda donetih u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio revizije zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenim revizijama, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da su tužiočeve revizije delimično osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana, na koju se revizijom ukazuje, nije zakonski razlog za ovaj vanredni pravni lek (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Subotici Reh 93/12 od 27.09.2012. godine izvršena je rehabilitacija tužioca i utvrđeno da je presuda Vojnog suda u Novom Sadu br. 308/51 od 22.06.1951. godine ništava od trenutka njenog donošenja, kao i da su ništave sve njene posledice, a tužilac se smatra neosuđivanim licem. Navedenom presudom tužilac je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela organizovanje grupe za vršenje zločina, predviđenog članom 3. tačka 8. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, i osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina i izrečene mu sporedne kazne - gubitak biračkog prava, prava na sticanje i vršenje izbornih funkcija u društvenim organizacijama i udruženjima i pravo javnog istupanja u trajanju od tri godine. Tužilac je lišen slobode 06.03.1951. godine i sproveden u istražni zatvor u Novom Sadu, u kojem se nalazio dva do tri meseca. Pre lišenja slobode tužilac je od 16.05.1945. bio zaposlen u Jugoslovenskoj armiji, kao vojno lice u činu starijeg vodnika. Izrečenu zatvorsku kaznu izdržavao je na ostrvima Ugljan i Sveti Grgur, kao i u Bileći u nehumanim uslovima, izložen fizičkom i psihičkom maltretiranju. Daljeg izdržavanja kazne oslobođen je 29.11.1956. godine. Po oslobođenju tužilac je oboleo od tuberkuloze. Tužilac je zasnovao radni odnos 01.04.1957. godine i u radnom odnosu je (sa prekidom od 31.01.1961. godine do 20.03.1961. godine) bio sve do 04.05.1988. godine kada je penzionisan. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 13.01.1989. godine tužiocu je priznato pravo na starosnu penziju počev od 05.05.1988. godine pri čemu mu je u penzijski staž, pored vremena provedenog u radnom odnosu od 01.04.1957. godine, priznato vreme provedeno u zarobljeništvu od 14.06.1941. godine do 20.01.1945. godine, poseban staž u duplom trajanju od 20.01.1945. godine do 15.05.1945. godine i radni staž od 16.05.1945. godine do 06.03.1951. godine.

Presudom Višeg suda u Subotici P 26/13 od 28.02.2014. godine, pravnosnažnom u tom delu, tužiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.500.000,00 dinara i naknada materijalne štete za izgubljenu zaradu tokom lišenja slobode u iznosu od 2.967.374,42 dinara i izgubljenu zaradu za vreme nezaposlenosti u iznosu od 236.373,66 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o naknadi nematerijalne štete i naknadi materijalne štete za rad u redovno radno vreme, odnosno prekovremeni rad tokom izdržavanja zatvorske kazne.

Odredbom člana 26. stav 1. i 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 92/11) propisano je da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, novčana naknada nematerijalne štete dosuđuje se nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu, za pretrpljene fizičke bolove i strah, kao i za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti ako to okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava.

Duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode, tako da se za tu štetu dosuđuje jedan iznos naknade pri čijem odmeravanju se uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja. Za ostale vidove nematerijalne šete (fizički bol i strah) u načelu se dosuđuje posebna naknada za svaki vid ali se u izuzetno teškim slučajevima, kad se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti, može dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu.

U konkretnom slučaju, tužilac je bio lišen slobode od 06.03.1951. godine do 29.11.1956. godine, odnosno pet godina, osam meseci i 15 dana. Izrečenu zatvorsku kaznu izdržavao je u nehumanim uslovima i za sve vreme je bio izložen teškom fizičkom radu kao i fizičkom i psihičkom maltretiranju. Usled toga tužilac je, pored duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode, prava ličnosti i dostojanstva, trpeo i fizičke bolove i strah. Uzimajući u obzir sve ove okolnosti, Vrhovni kasacioni sud smatra da je sa ukupno 6.000.000,00 dinara, dosuđenih tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, ostvaren njen cilj i društvena svrha tako što je tužiocu pružena satisfakcija za naneti duševni, odnosno fizički bol i strah.

Zbog toga nisu osnovani navodi tužiočeve revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri određivanju visine naknade nematerijalne štete. Novčana naknada nematerijalne štete nema kazneni niti reparacioni karakter već predstavlja satisfakciju kojom se ova šteta ne otklanja u potpunosti već samo ublažava duševni bol. Viši iznos novčane naknade bio bi suprotan članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisana dužnost suda da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknade nematerijalne štete i njenoj visini vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada, ali i o tome da se njome pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Nisu osnovani ni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri odlučivanju o naknadi materijalne štete za neplaćeni rad u redovno radno vreme i prekovremeni rad. Tužiocu je za period lišenja slobode dosuđena naknada štete za rad u radno vreme, u visini izgubljene zarade na radnom mestu pre lišenja slobode. Ostali traženi iznosi naknade štete za prekovremeni rad uzeti su u obzir prilikom odmeravanja novčane naknade nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti, kao akti torture u smislu člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji u vezi sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima i članom 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Međutim, osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava pri odlučivanju o tužiočevom zahtevu za naknadu materijalne štete na ime izgubljene penzije i razlike u penziji.

Nižestepeni sudovi su taj tužbeni zahtev odbili primenom članova 22. i 23. Zakona o rehabilitaciji, sa obrazloženjem da je takav tužbeni zahtev preuranjen. Po nalaženju sudova, tužilac nije pokrenuo upravni postupak pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje u kojem se odlučuje o tom pravu i koji zato ima značja prethodnog postupka u odnosu na zahtev za naknadu materijalne štete.

Odredba člana 3. stav 2. Zakona o rehabilitaciji priznaje rehabilitovanom licu i pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koje se, prema članu 26. stav 1. tog zakona, ostvaruje u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Materijalna šteta koju tužilac potražuje tim delom tužbenog zahteva zasnovana je na tvrdnji o postojanju razlike u penziji koju bi on ostvario kao vojno lice da nije bilo štetnog događaja i penzije koja mu je priznata i isplaćuje se po rešenju o ostvarenoj penziji, na osnovu ostvarenog i priznatog radnog staž. Takav tužbeni zahtev tužilac zasniva na odredbama materijalnog prava sadržanim u članu 185. i članu 189. stav 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema odredbi člana 22. Zakona o rehabilitaciji, rehabilitovanom licu priznaje se vreme lišenja slobode kao poseban penzijski staž u dvostrukom trajanju (stav prvi), a istom licu se priznaje i vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode kao poseban staž u efektivnom trajanju - najduže dve godine, ako je nezaposlenost nastupila zbog povrede prava i sloboda u smislu tog zakona (stav drugi).

U ovom slučaju tužilac je ostvario pravo na starosnu penziju na osnovu ukupnog radnog staža dužeg od 40 godina. Zbog toga priznati radni staž po odredbi člana 22. Zakona o rehabilitaciji ne bi imao uticaja na visinu izgubljene penzije - razlike između penzije koja mu se isplaćuje, obračunate na osnovu primanja ostvarenih na radnom mestu sa kojeg je penzionisan i penzije koja bi mu pripadala da je penzionisan kao vojno lice. S`toga, po nalaženju revizijskog suda, upravni postupak pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje u smislu člana 22. Zakona o rehabilitaciji ne bi imao značaj prethodnog postupka za odluku o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na izgubljenu penziju, niti je iz tog razloga podneta tužba preuranjena.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava - člana 189. stav 2. i 3. ZPP, sudovi nisu utvrđivali postojanje i visinu izgubljene penzije nižestepene presude su morale biti ukinute u tom delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će utvrditi ove činjenice a zatim pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti i o tom tužbenom zahtevu.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić