Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložila reviziju zbog bitne povrede parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Predlaže da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prav (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Predmet zahtevane pravne zaštite je utvrđenje da je tužilja suvlasnik na nepokretnostima bliže navedenim u izreci u stavu I prvostepene presude sa udelom od ½. Parnicu je pokrenula nakon što je odlukom Osnovnog suda u Ubu, donetom u postupku deobe rešenjem R1 34/23 od 17.05.2023. godine, na istu upućena.

Vrhovni sud je ocenio da u konkretom slučaju ne postoji potreba za novim tumačenjem prava niti za ujednačavanjem sudske prakse, a uzimajući u obzir traženu sudsku zaštitu kao i način presuđenja te razloge zbog kojih je tužbeni zahtev odbijen. Sporno pravno pitanje – pitanje kvaliteta državine tužene i njenih pravnih prethodnika, u zahtevanom periodu dužem od 20 godina, suprotno navodima revizije, nije pitanje od opšteg interesa. Ne radi se o pitanju u interesu ravnopravnosti građana jer je vezano za konkretno činjenično stanje odnosno za rešenje spornog odnosa stranaka. Odluke nižestepenih sudova zasnovane su na primeni odgovarajućih odredbi materijalnog prava - Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, odnosno ranije Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima sa sličnim činjeničnim stanjem.

Tužilja revizijom ukazuje na određene odluke revizijskog suda. Međutim, odluke na koje se poziva ne ukazuju nužno i na drugačiji pravni stav izražen u toj odluci, budući da pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretom slučaju zavisi od činjeničnog utvrđenja u svakom konkretnom slučaju. U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi jesu cenili ko je i u kom periodu imao faktičku vlast na predmetnoj nepokretnosti u celini, to su i obrazložili, kao što su cenili savesnost tužene i njenih prethodnika, ali i dejstvo ugovora o deobi zajedničkih nepokretnosti.

Proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je dana 26.06.2023. godine, a kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 100.000,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

Kako se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinskopravnom sporu u kom se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje, pri čemu vrednost predmeta spora označena u iznosu od 100.000,00 dinara te ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud ocenio da revizija nije dozvoljena primenom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Sledom rečenog, primenom odredbe člana 413. istog propisa Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Đurica,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković