U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužilje K.(K.)I. iz S., čiji je punomoćnik L.Č., advokat u S., protiv tuženog J.G. iz S., čiji je punomoćnik A.M., advokat u S., radi utvrđenja ništavosti ugovra o poklonu, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 1777/14 od 01.10.2014. godine, u sednici veća 24.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 1777/14 od 01.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici broj P 195/12 od 29.01.2014. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je ugovor o poklonu zaključen 30.03.1993. godine između tužilje kao poklonodavca i tuženog kao poklonoprimca, overen istoga dana, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se naloži zk.odeljenju Osnovnog suda u Subotici brisanje zabeležbe postojanja ugovora o poklonu zaključen između parničnih stranaka. Obavezan je tuženi da tužilji nadoknadi troškove postupka u iznosu od 48.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe 31.01.2012. godine do isplate u roku od 15 dana. Zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi je odbijen.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž 1777/14 od 01.10.2014. godine, žalbu tuženog usvojio i naznačenu presudu Osnovnog suda u Subotici preinačio u usvajajućem delu (drugi stav izreke) i u delu odluke o troškovima parničnog postupka (četvrti stav izreke) tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je ugovor o poklonu zaključen i overen 30.03.1993. godine između tužilje kao poklonodavca i tuženog kao poklonoprimca, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, kao i zahtev da mu tužena nadoknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom, dok se tužilja obavezuje da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 57.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv naznačene presude apelacionog suda, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 i 55/2014), pa je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

U postupku pred nižestepenim sudovima je utvrđeno da je tužilja od 13.10.1984. godine bila nosilac stanarskog prava na stanu u S. u ulici … bro .., ulaz …, prvi sprat, površine od 48,95 m2. Tužilja je 01.02.1993. godine sa prodavcem P. D.O.O. S. zaključila ugovor o otkupu stana na rate od 40 godina. Ona je bila u lošem zdravstvenom stanju, boravila je u bolnici u martu 1993. godine, a tuženi koji je njen rođak je bio sa njom u dobrim porodičnim odnosima. Dogovorili su se da tuženi da novac za otkup stana odjednom, jer tužilja nije imala materijalnih mogućnosti ni da plaća mesečne rate i da sačine ugovor o poklonu. Ugovor o poklonu između tužilje kao poklonodavca i tuženog kao poklonoprimca je zaključen 30.03.1993. godine čiji je predmet stan, s tim što je tužilja za sebe zadržala pravo doživotnog plodouživanja. Ugovor je overen istog dana kod Opštinskog suda u Subotici. Članom 5. ugovora o poklonu je navedeno da stranke nisu imale međusobnih plaćanja u vezi sa ovim ugovorom, ali da će poklonoprimac da otplati kupoprodajnu cenu iz ugovora o otkupu stana obzirom da je poklonodavac kupila stan na otplatu. Tužilja je 15.11.1993. godine, zaključila aneks ugovora o otkupu stana utoliko što je izmenjen samo član 3. osnovnog ugovora i ugovorena je isplata otkupne cene do 30.11.1993. godine. Tuženi je 22.11.1993. godine isplatio preostali deo otkupne cene u celosti. Nakon zaključenog ugovora o poklonu odnosi parničnih stranaka su bili dobri, tuženi je povremeno pomagao tužilju, obilazio je, o svom trošku je uveo kablovsku televiziju, ponekad joj donosio hranu i davao novac za režijske troškove.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio je ništavost ugovora o poklonu pozivajući se na odredbe Zakona o stanovanju po kome je otkup stana po povlašćenim uslovima rezervisan samo za lica propisana u tom zakonu, da je otkup od strane neovlašćenog lica ništav u skladu sa odredbom člana 51. i 103. Zakona o obligacionim odnosima, makar bio i prikriven ugovorom o poklonu.

Apelaconi sud u Novom Sadu je preinačio presudu prvostepenog suda tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje navodeći da je neprihvatljiv izneti stav prvostepenog suda jer je ugovor o otkupu zaključila tužilja kao lice koje spada u krug lica koja po Zakonu o stanovanju mogu stan da otkupe po povlašćenim uslovima, a činjenica što je tuženi otplatio kupoprodajnu cenu iz tog ugovora je irelevantna i bez uticaja na punovažnost ugovora o poklonu koji se u ovom postupku osporava. Dalje je naveo da se radi o ugovoru o poklonu sa nalogom, da izvršenje naloga ne sme ni da bude u ekvivalenciji sa vrednošću poklona, jer i dalje mora da postoji namera darežljivosti bez koje namere nema ugovora o poklonu. Taj nalog je sadržan u obavezi tuženog da da novac za otkupnu cenu stana koji je tužilja zaključila (tačka 5. ugovora), a tuženi je kao poklonoprimac taj nalog izvršio, te da stoga nisu ispunjeni uslovi niti za raskid, niti za ništavost ugovora prema članu 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da je pravilan zaključak apelacionog suda o tome da je tužilja zaključila ugovor o otkupu stana kao nosilac stanarskog prava i da ovaj ugovor o poklonu ni na koji način nije prikriveni ugovor o otkupu stana. Činjenica što je po ugovoru o otkupu stana tužilja imala obavezu da stan otplati u 480 rata u trajanju od 40 godina ne umanjuje njena vlasnička prava, jer je ona postala vlasnik toga stana danom zaključenja ugovora, a način otplate cene stana ne utiče na vlasništvo. Tužilja je potom kao vlasnik stana slobodno njime raspolagala i zaključila ugovor o poklonu. Novac koji je tuženi kasnije dao tužilji da ona isplati cenu odjednom je deo njihovog rodbinskog dogovora. Iz utvrđenih činjenica se ne može zaključiti da je ovaj ugovor ništav prema članu 103. Zakona o obligacionim odnosima. Motiv za zaključenje ugovora o poklonu tužilje je bio taj što nije mogla sama da obezbedi novac za jednokratnu isplatu otkupne cene, a prethodno ugovorena otkupna cena u 480 rata joj nije odgovarala. Takav motiv (pobuda) nije nedopuštena da bi ovaj ugovor bio ništav (član 53. ZOO). Tužilja se 19 godina nakon zaključenja ugovora i nesmetanog korišćenja plodouživanjem na predmetnom stanu predomislila, a to nije razlog za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.