Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4401/23 od 21.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene Opšte bolnice „Analife“ i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke pobijane presude, pa je obavezana tužena Opšta bolnica „Analife“ da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 367.072,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena Opšta bolnica „Analife“ je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

Po oceni Vrhovnog suda, uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. stav 1. ZPP, nisu ispunjeni. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, odnosno za novim tumačenjem prava u pogledu primene člana 28. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, člana 170. stav 1., 189. stav 2., 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojima su regulisani osnovi odgovornosti za štetu i pojam štete, kao i pravno priznati vidovi nematerijalne štete za koju se može dosuditi novčana naknada pod određenim uslovima. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primene materijalnog prava zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja svakog konkretnog slučaja, a nižestepeni sudovi su prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari odluku o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovali na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava koja je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima, istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Bitne povrede odredaba parničnog postupka ne predstavljaju razlog za izjavljivanje posebne revizije, a pozivanje na odluku Vrhovnog kasacionog suda iz posebne revizije nije uslov za drugačiju odluku.

Kako u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 12.06.2018. godine, a vrednost pobijanog dela predmeta spora je 2.420.250,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković