Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 10392/2025
10.06.2026. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Gordana Katanić, advokat iz ..., protiv tuženih „AIK Banka“ a.d. Beograd, koju zastupa punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Božo Marković, advokat iz ... i VV iz ..., koga zastupa punomoćnik Vladislav Milojević, advokat iz ..., radi nedopustivosti izvršenja i isplate, odlučujući o reviziji tužene „AIK Banka“ a.d. Beograd, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2610/24 od 22.10.2024. godine, u sednici održanoj 10.06.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene „AIK Banka“ a.d. Beograd, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2610/24 od 22.10.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Nakon otvorene rasprave pred tim sudom, apelacioni sud je usvojio primarni tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je nedopušteno izvršenje pravnog prethodnika tuženog „AIK Banke“ a.d. Beograd, „Sberbank Srbija“, a.d. Beograd, kao izvršnog poverioca protiv tuženog BB iz ..., kao izvršnog dužnika, radi naplate novčanih potraživanja, određeno i sprovedeno rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudske jedinice u Vrbasu Iiv 2920/13 od 23.10.2023. godine, i upisom navedenog rešenja u LN br. .. KO Vrbas – Grad, Zaključkom Osnovnog suda u Vrbasu Iv 2920/2013 od 18.08.2015. godine, Zaključkom o prodaji Osnovnog suda u Vrbasu Iv 2920/2013 od 24.02.2015. godine, Zaključkom o prodaji Osnovnog suda u Vrbasu Iv 2920/2013 od 11.04.2015. godine i Zaključkom o prodaji Osnovnog suda u Vrbasu Iv 2920/2013 od 20.05.2016. godine na nekretnini upisanoj u LN br. .. KO Vrbas – Grad, dvosobnom stanu broj 17, površine 58 m2, koji se nalazi u potkrovlju stambene zgrade za kolektivno stanovanje u Vrbasu, blok ... broj .., sagrađenoj na parceli broj .. KO Vrbas Grad, te se utvrđuje da je tužilja vlasnik unapred opisane nepokretnosti, te je tuženi VV dužan trpeti da se na osnovu ove presude u javnim knjigama RGZ Službe za katastar nepokretnosti Vrbas izvrši upis prava svojine sa njegovog imena na ime tužilje u celosti. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove prvostepenog i žalbenog postupka u iznosu od 369.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena banka AD Beograd, blagovremeno je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenih pred drugostepenim sudom na koje se neosnovano ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja u svojstvu kupca i drugotužena u svojstvu prodavca su dana 18.12.2007. godine, sačinili kupoprodajni ugovor o kupovini stana broj 17, površine 58,20 metara koji se nalazi u Vrbasu do ... broj .., za cenu od 10.000,00 dinara. U ugovoru je navedeno da je na predmetnoj nepokretnosti upisano založno pravo u korist „Beobanke“ doo Beograd, PJ Vrbas u iznosu od 50.000,00 dinara i da je prodavac prema potvredi AD „Bačka“ od 06.11.2007. godine, izmirio založni dug u celosti, da je kupac u celosti isplatila ugovorenu kupoprodajnu cenu na ruke prodavcu, te da je prodavac dužan da dozvoli kupcu da stupi u posed stana zaključno sa 18.12.2007. godine, a da se kupac obavezuje da redovno izmiruje sve obaveze pa i poreske obaveze počev od momenta potpisivanja i overe ugovora te da će sve troškove overe i prepisa i sprovođenja istog u javnim knjigama snositi isključivo kupac. Prodavac je dao izjavu da se kupac može uknjižiti kao vlasnik 1/1 predmetne nepokretnosti. Potpisi na ugovoru su overeni pred sudom dana 18.12.2007. godine pod brojem 7338/07. Tužilja je na dan overe ugovora na ime kupoprodajne cene stana isplatila drugotuženom iznos od 19.500 evra, gotovine na ruke, nije platila porez na promet apsolutnih prava, niti se obraćala poreskoj upravi smatrajući da kao kupac prvog stana nije u obavezi da plati ovaj porez. Nije podnela poresku prijavu radi plaćanja poreza na imovinu za predmetni stan a uplatnice za plaćanje poreza koje stižu na ime drugotuženog uredno izmiruje. Tužilja je stupila u posed stana sutradan od dana potpisivanja ugovora i sada se nalazi u državini tog stana. Prodavac joj je uredno predao ključeve od stana. U stanu je nakon toga ostao da živi njen sin. Tužilja je živela kao podstanar u drugom stanu i plaćala zakupninu 5.000,00 dinara i nastavila da živi kao podstanar u tom stanu sve do 2014. godine. Nakon 2014. godine kada je slomila ruku, prešla je kod sina da živi u stanu. Počev od 2007. godine tužilja je prijavila komunalnom preduzeću promenu vlasnika stana te su računi stizali na njeno ime.

Tuženi BB je dana 19.02.2008. godine kao korisnik kredita zaključio ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti sa „Volks Bankom“ a.d. Beograd, čiji je pravni sledbenik prvotuženi. Istog dana izdao je pet blanko sopstvenih menica i ovlastio davaoca kredita kao poverioca da je isti može popuniti za iznos duga. Dug nije vratio, a za uzeti kredit kupio je dva lokala u Novom Sadu, na kojima je uspostavljena hipoteka u korist davaoca kredita. Zato što nije vratio dug pravni prethodnik tužioca pokrenuo je postupak za izvršenje pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, Sudskoj jedinici u Vrbasu, radi namirenja novčanog potraživanja od 10.962.020,98 dinara sa kamatom od 08.08.2013. godine kao i troškove izvršenja. Stavljen je predlog za prodaju spornog stana broj 17, površine 58 m2. Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu, Sudske jedinice u Vrbasu Iv 2920/13 od 23.10.2013. godine određeno je predloženo izvršenje prodajom predmetne nepokretnosti a rešenje je postalo pravnosnažno dana 06.03.2014. godine. Zabeležba rešenja o izvršenju i evidenciji nepokretnosti RGZ Službe za katastar nepokretnosti Vrbas izvršena je dana 16.09.2015. godine. Rešenjem RGZ Službe za katastar nepokretnosti od 16.09.2015. godine, stavljena je zabeležba rešenja o izvršenju Iv br.2920/2013 od 23.10.2013. godine. Prodaja je zakazivana više puta, a drugotuženi BB je istakao u izvršnom postupku da je predmetni stan prodat sada tužilji kao kupcu. Tužilja je dana 09.06.2016. godine podnela izvršnom sudu prigovor trećeg lica sa zahtevom za otklanjanje nepravilnosti navodeći da nekretnina koja je predmet izvršenja ne predstavlja imovinu izvršnog dužnika BB već njenu svojinu koju je stekla još 2007. godine. Uz prigovor je priložila kupoprodajni ugovor od 18.12.2007. godine. Drugotuženi BB se izjasnio da su navodi prigovora trećeg lica osnovani i da isti smatra opravdanim. Rešenjem izvršnog suda Iv 2920/13 od 25.07.2016. godine, odbačen je prigovor tužilje kao i zahtev tužilje za otklanjanje nepravilnosti. Rešavajući o prigovoru tužilje na ovo rešenje Osnovni sud u Vrbasu je rešenje Ipv.Iv 67/2016 od 05.09.2016. godine prigovor trećeg lica delimično usvojio i navedeno rešenje izvršnog suda delimično preinačio tako što je tužilja kao treće lice upućena na parnicu radi utvrđenja da je izvršenje na predmetnoj nepokretnosti nedopušteno dok je u preostalom delu prigovor trećeg lica odbijen. Rešenjem izvršnog suda od 28.09.2016. godine, doneto je rešenje o namirenju izvršnog poverioca iz iznosa ostvarenog prodajom predmetne nepokretnosti a nepokretnost u izvršnom postupku je kupio trećetuženi VV iz ... . Ovde tužilji je zaključkom od 13.05.2005. godine naloženo da najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zaključka trećetuženog kao kupcu preda u posed predmetnu nepokretnost oslobođenu od lica i stvari. Međutim, iseljenje iz predmetnog stana nije sprovedeno jer je tužilja tražila odlaganje rešenjem od 21.06.2018. godine, na ročištu je konstatovano da su u stanu zatečena treća lica GG i njegova majka AA, te da isti ne dozvoljavaju iseljenje zbog bolesti AA, te je određeno da se sprovođenje iseljenja neće održati i da će biti drugo zakazano naknadno. Zaključkom od 17.07.2018. godine, ponovo je odloženo ročište za iseljenje i određena sudska psihijatrijska ekspertiza tužilje kao trećeg lica putem sudskog veštaka medicinske struke. Tužilja se i dalje nalazila u posedu predmetne nepokretnosti.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sud je zaključio da tužilja iako se nije upisala u javnu evidenciju nepokretnosti kao vlasnik stana zaključenjem sa vlasnikom stana ugovora o prodaji nepokretnosti (ovde drugotuženim) koji je overen pred sudom dana 18.12.2007. godine pod brojem Ov 7338/07 stekla punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine, te je izvršenjem obaveza preuzetim navedenim ugovorom (isplatom kupoprodajne cene) i ulaskom u posed predmetnog stana u čijoj se državini nalazila u vreme pokretanja postupka postala vanknjižni vlasnik predmetne nepokretnosti. Na taj način tužilja je stekla svojstvo vanknjižnog vlasnika koja je posed stana stekla kao savestan sticalac svojinskih ovlašćenja po punovažnom pravnom osnovu. U takvoj situaciji iako je kao vlasnik stana ostao upisan prodavac ovde drugotuženi, svojinsko pravo na stanu nema upisani vlasnik odnosno prodavac drugotuženi jer je to pravo izgubio otuđenjem nepokretnosti izvršenim pre pokretanja postupka izvršenja i pre donošenja rešenja o izvršenju i upisu zabeležbe tog rešenja. Tužilja je kao vanknjižni vlasnik imala pravo na zaštitu priznatog imovinskog prava na nepokretnosti koje je stekla zaključenjem i overom ugovora o prodaji nepokretnosti 2007. godine. Navedeno imovinsko pravo koje je nastalo pre upisa zabeležbe rešenja o izvršenju sprečava namirenje izvršnog poverioca prvotuženog prema izvršnom dužniku, drugotuženom, prodajom spornog stana jer isti više ne predstavlja imovinu izvršnog dužnika što čini izvršenje prodajom predmetnog stana nedopuštenim u smislu odredbe člana 50. tada važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br.31/2011...139/2014). Izvršenje prodajom spornog stana je nedopušteno zato što stan ne predstavlja imovinu izvršnog dužnika ovde drugotuženog. Upisom prava svojine u javne knjige stvara se zakonska pretpostavka da je upisano lice vlasnik nepokretnosti, ali i vanknjižnim vlasnicima koji imaju punovažan pravni posao – ugovor o sticanju prava svojine i koji se nalazi u državini nepokretnosti, pripada pravo na sudsku zaštitu odnosno pravo da ostvare zaštitu od nedopuštenog izvršenja. Institut vanknjižne svojine priznat je kako odredbama člana 105. stav 2. i 145. ranije važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br.31/2011...139/2014), tako i važećim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju članom 152. stav 2. i članu 209. Tužilja je u toku izvršnog postupka istakla da je stekla pravo svojine na predmetnom stanu. Na ovakav način se sprečava da se prinudnim izvršenjem povredi pravo na imovinu trećih lica zajemčeno članom 58. Ustava RS. Tužilja za vreme trajanja izvršnog postupka nije znala da on postoji, a trećetuženi nije tražio na uvid predmetni ugovor o kupoprodaji nakon što je saznao za postojanje istog niti proveru ko je i poseda stana iako je imao pravničkog znanja i iskustva u postupcima javne prodaje nepokretnosti (radio je kod advokata) što ukazuje da je tužilja savestan, a trećetuženi nesavestan kupac predmetne nepokretnosti. Shodno iznetom, usvojio je tužbeni zahtev tužilje.

Po oceni Vrhovnog suda, na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo. Činjenica da je članom 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa predviđeno da se pravo svojine stiče na osnovu pravnog posla i knjiženjem u Službi za katastar nepokretnosti. U konkretnom slučaju pravni osnov da je tužilja postala vlasnik sporne nepokretnosti postoji. Uknjižba u Službi za katastar nepokretnosti je dokaz o evidenciji vlasništva. Pri situaciji kada vlasnik koji ima pravni osnov, a nije se uknjižio kao vlasnik predmetne nepokretnosti u Službi za katastar nepokretnosti, mora se poći od savesnosti tog lica što je nižestepeni sud učinio i pravilno ocenio da je tužilja savesna i da je teretnim pravnim poslom stekla svojinu na predmetnom stanu. Ista je izmirila sve obaveze, ušla je legalno u državinu predmetnog stana i sada se nalazi u državini naznačenog stana. S druge strane, trećetuženi kao kupac, nije proverio da li se tužilja nalazi u državini stana ili ne. Od strane drugotuženog je bio upozoren u toku trajanja izvršnog postupka da je stan u međuvremenu prodat. U tom odnosu sticanja prava svojine po osnovu pravnog odnosa i neuknjižavanja tog prava kod Službe za katastar nepokretnosti ključnu ulogu ima savesnost lica koje se poziva na pravni osnov. Tužilja je savesna, ima validan pravni osnov i ne može se dati prednost tumačenju da se može smatrati da neko nije vlasnik stana zato što nije uknjižen u Službi za katastar nepokretnosti, a evidentno je da poseduje pravni osnov za sticanje svojine na toj nepokretnosti. Pravilno se nižestepeni sud poziva i na odredbe tada važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju na odredbu člana 105. stav 2. i 145. naznačenog zakona. Institut vanknjižne svojine priznavao je naznačeni zakon i sada važeći Zakon o izvršenju i obezbeđenju (član 152. stav 2. i član 209). Stoga je pravilno zaključeno da je tužilja imala pravni osnov koji sprečava izvršenje i da je na takav način povređeno njeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava RS.

Navodima iz revizije prvotuženog ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. Činjenica je da državina nepokretnosti ne predstavlja stvarno pravo koje sprečava izvršenje javnom prodajom nepokretnosti radi namirenja potraživanja izvršnog poverioca. Međutim, u sadejstvu sa pravnim osnovom, a koji pravni osnov tužilja ima, državina može da igra veliku ulogu u sprečavanju izvršenja javnom prodajom predmetne nepokretnosti. To ukazuje na segment savesnosti sticaoca svojine. Članom 60. Zakona o državnom premeru i katastru (stav 1) bilo je propisano da se stvarna prava na nepokretnost stiču, prenosi i ograničavaju upisom u katastar nepokretnosti i prestaju brisanjem upisa. I članom 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisuje da se pravo svojine stiče upisom u javne knjige ili na drugi odgovarajući način predviđen zakonom. Međutim, tumačenje ovih propisa ne može biti izdvojeno u odnosu neuzimanja u obzir propisa koji regulišu osnov sticanja svojine. Drugotuženi je izgubio pravo svojine momentom prodaje predmetnog stana ovde tužilji. Ukoliko bi se suprotno tumačilo došlo bi se u situaciju da upis sam od sebe stvara i pravni osnov za sticanje svojine na nepokretnostima, što nije prihvatljivo. Stoga se navodi iz revizije prvotuženog ne mogu prihvatiti kao osnovani. Ne može se prihvatiti ni navod da je na ovakav način uskraćeno pravo savesnoj strani da zahteva ostvarenje svojih prava. Ovo iz razloga što je u toku trajanja izvršnog postupka drugotuženi priložio ugovor o kupoprodaji stana tvrdeći da isti nije više vlasnik stana, pa s obzirom da su ostali tuženi bili upoznati sa tom činjenicom i nisu reagovali, to ukazuje na njihovu nesavesnost. U odnosu ocene savesnosti tužilje koja ima validan pravni osnov za sticanje prava svojine i prvotuženog i trećetuženog, prevagu odnosi savesnost tužilje. Upis u katastar nepokretnosti služi kao obaveštenje za treća lica, a kako je u toku postupka od strane tih tuženih došlo do saznanja da je drugotuženi prodao predmetnu nepokretnost i da više nije vlasnik niti u državini predmetne nepokretnosti, to se može zaključiti da je nižestepeni sud pravilno ocenio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, pa se stoga ni ostali navodi iz revizije prvotuženog ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.