Presudom Višeg suda u Smederevu Gž 124/25 od 04.03.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate sa traženom zakonskom zateznom kamatom počev od 13.12.2017. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 63.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremenu reviziju izjavio je tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18//20, 10/23-dr. zakon) Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. istog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke pregovarale su oko kupoprodaje parcele u svojini tuženog za kupoprodajnu cenu u iznosu od 7.000 evra. Iz tih razloga tužilac je tuženom na ime kapare predao iznos od 300 evra, dok je ostatak trebalo da mu isplati pošto zaključe ugovor o kupoprodaji. Razlog zbog čega ugovor nije zaključen u momentu predaje novca, bio je taj što parcela nije bila uknjižena na tuženog kao vlasnika, pa je dogovoreno da se ugovor zaključi pošto se tuženi uknjiži. Međutim, do zaključenja ugovora nije došlo, već je tuženi drugim licima tokom 2021. godine parcelu prodao, odbijajući da tužiocu vrati 300 evra.

Prvostepeni sud usvojio je tužbeni zahtev tužioca, i tuženog obavezao da tužiocu vrati novčani iznos koji mu je tužilac predao na ime kapare, zaključujući da je tuženi odgovoran za neizvršenje ugovora. Tuženi je odustao od prodaje parcele tužiocu pa je u obavezi da mu vrati ovaj novčani iznos sve ovo primenom odredbi članova 79. stav 1. i 80. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, drugostepeni sud ocenjuje da je pogrešan zaključak prvostepenog suda o tome da je tužilac tuženom predao novčani iznos od 300 evra koji sada potražuje, koju činjenicu je tužilac bio dužan da dokaže u smislu pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, što po oceni drugostepenog suda nije učinio, pa je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužioca odbio.

Po oceni Vrhovnog suda, a polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom, pravilan je zaključak tog suda o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, i pored pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbi člana 79. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ako je u trenutku zaključenja ugovora jedna strana dala drugoj izvestan iznos novca ili izvesnu količinu drugih zamenljivih stvari kao znak da je ugovor zaključen (kapara), ugovor se smatra zaključenim kada je kapara data, ako nije što drugo ugovoreno.

Pošto je svrha kapare dokaz da je ugovor zaključen, ugovor o kapari se može zaključiti istovremeno sa glavnim ugovorom, kao i posle njegovog zaključenja. Međutim, u konkretnom slučaju, parnične stranke ugovor o kupoprodaji uopšte nisu zaključile, već su dogovorile da to učine naknadno, pošto se tuženi uknjiži kao vlasnik predmeta kupoprodaje. Zbog toga, novčani iznos koji je tužilac tuženom predao ne predstavlja kaparu, niti se primenjuje odredba člana 80. ZOO koja se odnose na posledice neizvršenja ugovora od strane ugovarača, jer u konkretom slučaju ugovor nije ni zaključen. Međutim, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda, koje se žalbom u sporu male vrednosti nije poglo pobijati, a naime, da je tužilac tuženom predao novčani iznos od 300 evra, iako za to nije bilo osnova ni u pravnom poslu ni u zakonu, a do ugovora o kupoprodaji nije došlo, tuženi je u obavezi da tužiocu saglasno odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, vrati ovaj novčani iznos. S obzirom da je utvrđena odgovornost tuženog za nezaključenje ugovora o kupoprodaji tuženi je dužan da tužiocu plati i zakonsku zateznu kamatu počev od dana predaje novca, sve ovo primenom člana 214. ZOO.

Kako je povodom revizije tužioca preinačena pobijana drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima, tako što je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tuženog da se obaveže tužilac da mu naknadi troškove postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa mu na osnovu člana 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara prema Tarifi o naknadama i nagradama troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković