Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u dvorišnoj zgradi u ulici ... broj .. poseduje montažnu baraku u kojoj se nalaze prostorije za nužni smeštaj zaposlenih. BB sestra tužene AA koja je bila zaposlena u GEO institutu, pravnom prethodniku tužioca, budući da nije imala rešeno stambeno pitanje, po usmenom odobrenju direktora uselila se u predmetnu baraku 1996. godine. Prethodno je u baraku uložila novčana sredstva. Od 1997. godine tu se doselila i njena sestra sada tužena. Iste godine je došao i suprug tužene VV. Tu su im se rodila deca ćerka 1998. godine i sin 2001. godine. Od tada su izvodili određene radove na baraci tako što su podelili zajednički hodnik, otvorili poseban ulaz, deo hodnika pripojili prostoru u kome stanuju, uveli trofaznu struju, postavili PVC stolariju, brodski pod, izvodili radove na vodovodu i kanalizaciji. Pored prostora koji koristi tužena postoji još sedam stanova u toj baraci. BB, sestra tužene je 1998. godine otišla u Francusku gde se udala i odakle povremeno dolazi. Njoj je otkazan radni odnos kod pravnog prethodnika tužioca još 05.02.2003. godine. Pravni prethodnik tužioca je zatražio od tužene da se iseli, doneta je odluka .. dana 17.03.2004. godine. Međutim, tužena AA nije bila zaposlena kod tužioca niti pravnog prethodnika tužioca niti se iselila. Do pokretanja postupka za iseljenje niko je nije ometao da živi sa porodicom u tom prostoru. Rešenjem nadležnog opštinskog organa 21.07.1980. godine naloženo je pravnom prethodniku tužioca da poruši baraku za smeštaj samaca. Inače barake su izgrađene po odobrenju nadležnog opštinskog organa od 25.11.1959. godine. Tužilac je pravni prethodnik ranijeg Instituta za geološko istraživanje što znači da je vlasnik i predmetnih baraka.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, polazeći od odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac dokazao postojanje punovažnog pravnog osnova na kom zasniva svoje pravo korišćenja, držanja, raspolaganja predmetnom nepokretnosti, koja se faktički nalazi u državini tužene bez valjanog pravnog osnova. Tužena nikada nije imala pravni osnov za korišćenje spornog prostora. Bespravno se uselila kod sestre koja je napustila posao kod pravnog prethodnika tužioca 2004. godine. Činjenica je da tužena živi neprekidno u spornom prostoru još od 1997. godine sa porodicom ali nema zakoniti osnov korišćenja tog prostora. Stoga ona nema pravo da se poziva na zaštitu prava na dom u smislu člana 8. stav 1. Konvencije Saveta Evrope za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Dalje, prvostepeni sud zaključuje, imajući u vidu da je tužilac ograničen u svom pravu svojine i da u konkretnom slučaju nije narušena osetljiva ravnoteža između prava na dom tužene AA i prava svojine tužioca, imajući u vidu da tužena nema pravni osnov useljenja u predmetni prostor je tužbeni zahtev usvojio. Činjenica da je tužena vršila određena ulaganja u taj prostor radi poboljšanja uslova stanovanja ne utiče na ocenu osnovanosti tužbenog zahteva tužioca. Ovo imajući u vidu činjenicu da je predmetni objekat privremenog karaktera i da je izdat nalog za njegovo rušenje.

Dalje, prvostepeni sud zaključuje da pojam „dom“ nije ograničio one prostorije koje su u zakonitom posedu i da je to činjenični koncept i ne zavisi od zakonitosti poseda datog u domaćem pravu. Međutim, da bi neka nekretnina odnosno prostorija predstavljala dom koji se štiti članom 8. Konvencije, potrebno je postojanje dovoljne i trajnije veze sa stanom o kome je reč, da je ograđen prostor u kome se odvija porodični život, da bi se isti smatrao domom što je izraženo u odluci Saveta Evrope u slučaju Prokopovič protiv Rusije i Ruckly protiv Ujedinjenog Kraljevstva.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda, nalazeći da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo. Drugostepeni sud polazi od odredbe člana 8. citirane Konvencije i zaključuje da u ovakvim slučajevima treba uzeti pojedinačne okolnosti i utvrditi da li je mešanje tužioca proporcionalno legitimnom cilju odnosno da li je legitimni cilj mogao da se ostvari nekim drugim, blažim po tuženu, merama. Navodi da je članom 8. stav 2. Evropske konvencije propisano da se interesi mogu okarakterisati kao legitimni ciljevi na kojima određeno mešanje u konkretnom slučaju – iseljenja treba da je upravljeno kako bi bilo dozvoljeno. U privremenom objektu gde stanuje tužena postoji još sedam stambenih jedinica. Tužilac nije dokazao u čemu bi se sastojao legitimni cilj koji namerava da se postigne iseljenjem tužene sa porodicom i u koju svrhu bi koristio predmetni prostor nakon iseljenja tužene. Znači ne postoji proporcionalnost interesa pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pošao od pogrešne primene materijalnog prava, što je za posledicu imalo i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i ocenu neizvedenih dokaza što bi u bitnom uticalo na pravilnost donete odluke. Naime, iz spisa predmeta proizlazi, a što i sam drugostepeni sud navodi (na strani 7 drugi stav svoje presude), da iz navoda majke tužene – svedoka GG proizlazi da tužena iseljenjem ne bi dospela u stanje socijalne i egzistencijalne ugroženosti. Ovo zbog toga što je isti svedok izjavila da se očekuje pravljenje zgrade na lokaciji gde je ista posedovala nepokretnost, koju je ustupila investitorima, gde bi se tužena preselila sa decom. Znači, nije utvrđeno da li bi na takav način prestala nužnost korišćenja tog prostora od strane tužene sa porodicom. Drugostepeni sud zaključuje da te činjenice treba da dokaže tužilac navodeći da isti nije dokazao opravdanost mešanja tj. da interes tužioca preteže nad interesom tužene da nastavi da koristi predmetni prostor kao svoj dom. Međutim, navodi svedoka GG, majke tužene, da se očekuje izgradnja drugog objekta a na ime ustupljene lokacije investitoru, ukazuje na okolnost da nije potpuno utvrđeno činjenično stanje da li bi tužena sa porodicom mogla da se preseli u tu novu stambenu jedinicu na drugoj lokaciji te da li bi u takvom slučaju otpala egzistencijalna ugroženost tužilje iseljenjem iz predmetnog nužnog smeštaja. Tek nakon utvrđivanja svih tih činjenica i ocenom izvedenih dokaza u smislu za i protiv usvajanja tužbenog zahteva bilo je moguće doneti zakonitu odluku.

Drugostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog suda, po istima postupiti i nakon pravilne ocene izvedenih dokaza doneti zakonitu odluku.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković