Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac BB je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu shodno odredbi člana 408. ZPP u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), pa je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u preduzeću FH „Božo Tomić“ koje je privatizovano 17.07.2007. godine na osnovu ugovora koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov 1375/07. Kupac kapitala nije ispunio ugovorne obaveze, pa je Agencija za privatizaciju 08.12.2011. godine donela odluku da se ugovor o prodaji društvenog kapitala raskine zbog neispunjenja. Kapital koji je bio predmet prodaje prenet je na Agenciju za privatizaciju u udelu od 73% akcijskog kapitala, na Akcijski fond udeo od 3,36%, a ostatak akcijskog kapitala je upisan na fizička lica. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 17/2013 od 05.07.2013. godine, otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom AD Fabrika hartije „Božo Tomić“ zbog nesprovođenja unapred pripremljenog plana reorganizacije stečajnog dužnika, trajne nesposobnosti plaćanja, prateće nesposobnosti plaćanja i prezaduženosti. Za stečajnog upravnika imenovana je Agencija za privatizaciju Republike Srbije. Tužilac je u stečajnom postupku podneo prijavu potraživanja, pa je stečajni sudija doneo zaključak o priznatim potraživanjima tužioca u prvom i trećem isplatnom redu. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 17/13 od 10.11.2015. godine obustavljen je stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika, a postupak je nastavljen u odnosu na stečajnu masu stečajnog dužnika. Prijavljeno i priznato potraživanje tužioca se odnosi na neisplaćene minimalne zarade za period od 01.04.2011. godine do 30.06.2012. godine, koje su tužiocu dosuđene pravnosnažnom i izvršnom presudom na osnovu priznanja od 25.02.2013. godine, i na neisplaćeni regres za 2011., 2012. i 2013. godinu. Tužilac je pokrenuo postupak izvršenja presude, ali u tom postupku nije uspeo da naplati potraživanje zbog otvaranja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom, svojim poslodavcem. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđeno je kolika je visina neisplaćenog potraživanja tužioca, kako u pogledu glavnog potraživanja, tako i u pogledu kamata. Tužilac nije ishodovao rešenje kojim bi bila utvrđena potvreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, a pre svega pri činjenici da tužilac nije naplatio svoje potraživanje iz radnog odnosa, i utvrdivši kao prethodno pitanje da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zbog dužine trajanja celokupnog postupka, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda. Ocenio je da je zaključak prvostepenog suda pogrešan iz razloga što se povreda prava na suđenje u razumnom roku ne može utvrđivati kao prethodno pitanje u parničnom postupku po tužbi za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Tužilac je propustio da izdejstvuje odluku suda kojom se utvrđuje da je propustom tužene povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, a što predstavlja osnov da bi mogao u ovom postupku potraživati traženu štetu. Stoga je prvostepena presuda u usvajućem delu preinačena i odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca. Naime, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je pravnosnažna odluka kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku, uslov za potraživanje naknade utuženog iznosa. Bez ispunjenosti ovog uslova, tužilac nema pravo na naknadu štete koju potražuje, jer odluka kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predstavlja uslov za ostvarivanje ovog prava. Bez takvog utvrđenja u ovom postupku se ne može ispitati uzročna veza između postupanja tužene i pretrpljene materijalne štete, niti izvesti zaključak da je tužiocu povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajamčeno članom 58. Ustava Republike Srbije. Stoga se navodi revizije tužioca ne mogu prihvatiti kao osnov za donošenje drugačije odluke suda.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić