Tužilac u ovom sporu zahteva da mu vlasnik jednog od stanova u stambenoj zgradi (tuženi) naknadi srazmeran iznos zajedničkih troškova rekonstrukcije i pokrivanja zgrade, koje tuženi nije platio ni po fakturi ni po prijemu opomene pred utuženje. S obzirom da tužilac ne raspolaže dokazom da je tuženom dostavio fakturu, a da tuženi dug nije platio, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev primenom odredaba Zakona stanovanju i održavanju zgrada („Službeni glasnik RS“, br. 04/16, 9/20 - drugi zakon, 9/22 - rešenje Ustavnog suda) ne prihvativši prigovor tuženog da tužilac ima verodostojnu ispravu i da stoga nema nema pravni interes za podnošenje tužbe.

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužioca u ovom sporu nije potrebno odlučivati radi novog tumačenja prava po pitanju pravnog interesa za podnošenje tužbe.

Pokretanje pravosuđa u cilju zaštite subjektivnog prava može biti opravdano samo ako tužilac ima pravni interes da sud izrekne predloženu presudu (pravno zaštitna potreba). Postojanje tog interesa ima značaj procesne pretpostavke. Odredbama ZPP to nije propisano kao opšta norma, već je predviđeno samo za tužbu za utvrđenje (član 194. stav 2), ali je nesumnjivo da i svaka druga tužba može biti dopuštena samo ako je ta procesna pretpostavka ispunjena. Tako je članom 455. stav 4. ZPP propisano da ako na osnovu verodostojne isprave može da se traži izvršenje u skladu sa zakonom kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje, sud će da izda platni nalog samo ako tužilac učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, a ako tužilac ne učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, sud će tužbu da odbaci. Označena odredba se po analogiji može primeniti i kod tužbi za naplatu novčanog potraživanja u kojima nije predloženo izdavanje platnog naloga, ako tužilac ima verodostojnu ispravu na osnovu koje može podneti predlog za izvršenje u skladu sa članom 62. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 - autentično tumačenje, 113/17 - autentično tumačenje, 54/19, 9/20 - autentično tumačenje; u daljem tekstu: ZIO).

Odredbama ZIO taksativno su navedene isprave koje se smatraju verodostojnim ispravama. Između ostalog, verodostojna isprava je i račun domaćeg ili stranog lica, sa otpremnicom ili drugim pismenim dokazom o tome da je izvršni dužnik obavešten o njegovoj obavezi (član 52. stav 2. tačka 3). Ona je podobna da se na osnovu nje donese rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave ako sadrži podatke o izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku i predmet, vrstu, obim i dospelost obaveze izvršnog dužnika, a ako dospelost obaveze ne može da se utvrdi iz verodostojne isprave, izvršni poverilac je dužan da uz verodostojnu ispravu priloži pismeni dokaz da je izvršnom dužniku ostavio naknadni rok da ispuni obavezu (član 53. st. 1).

Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada propisano je da ukoliko lice koje u skladu sa tim zakonom pruža usluge održavanja i/ili upravljanja zgradom, a ne vrši naplatu svojih troškova preko sistema objedinjene naplate, dužno je da svakom vlasniku posebnog dela zgrade dostavi fakturu (račun) za iznos utvrđen odlukom o prihvatanju troškova održavanja i ugovorom kojim je tom licu stambena zajednica poverila poslove održavanja i/ili upravljanja zgradom (član 65. stav 3).

Sledstveno izloženom, poverilac koji ima verodostojnu ispravu podobnu za donošenje rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, naplatu svog novčanog potraživanja ostvaruje u izvršnom postupku. Poverilac i tada može podneti tužbu radi naplate novčanog potraživanja, ali je dužan učiniti verovatnim svoj pravni interes za njeno podnošenje, odnosno navesti razloge i okolnosti zbog kojih, iako ima verodostojnu ispravu, naplatu svog novčanog potraživanja ne može ostvariti u izvršnom postupku.

U konkretnom slučaju, tužilac je učinio verovatnim svoj pravni interes za podnošenje tužbe jer ne raspolaže pisanim dokazom da je fakturu dostavio tuženom i tako ga obavestio o postojanju, visini i dospelosti njegove obaveze, bez čega faktura ne predstavlja verodostojnu ispravu iz člana 52. stav 2. tačka 3. ZIO. Pitanje pravnog interesa tužioca za podnošenje tužbe nema značaj pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Tužilac se poziva na odluke Vrhovnog suda Srbije (Prev 100/99 od 06.07.1999. godine), Privrednog apelacionog suda (Pž 11225/2011 od 09.02.2012. godine) i Višeg privrednog suda (Pž 7404/99 od 02.02.2000. godine) koje je i priložio uz reviziju, ali iz njih proizlazi da su one donete u različitim činjeničnopravnim situacijama (kada su postojale verodostojne isprave a tužba je ipak podneta). Dakle, tuženi nije priložio dokaze o postojanju neusaglašenih sudskih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i u konkretnom slučaju i o suprotnom presuđenju sudova o istom tužbenom zahtevu kao što je konkretan, pa nije ispunjen ni zakonski uslov koji se odnosi na potrebu ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenih razloga, odlučeno ja kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 404. ZPP.

Prema odredbi člana 479. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda u postupku u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena, zbog čega je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković