Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2096/22 od 03.11.2022. godine, odlučeno je o žalba tužilje i navedena prvostepena presuda je preinačena u delu kojim je odbijen eventualni tužbeni zahtev i odluke o troškovima postupka, tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 46.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan isplate i to tako što će joj svakog meseca isplatiti iznos od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan isplate najkasnije do petog u mesecu za tekući mesec, počev od aprila 2019. godine pa do konačne isplate iznosa od 46.000 evra, sve dospele rate odjednom počev od aprila meseca 2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake pojedinačne rate do isplate, u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, a u slučaju docnje u isplati budućih rata, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake rate pojedinačno pa do isplate, kao i da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 350.920,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom pobijanom delu prvostepena presuda potvrđena. Obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 196.420,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu članova 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 - drugi zakon) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 3. i člana 7. ZPP na koju revizija neosnovano ukazuje. Naime, drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prostepenom presudom, ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, postpajući saglasno odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP. Navodi revizije u odnosu na ocenu dokaza i osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, nisu razlozi zbog kojih se revizija može izjaviti. Imperativnom dredbom člana 407. stav 2. ZPP izričito je propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona, a u konkretnom slučaju ta odredba nije primenjena kod donošenja pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA i VV, majka ovde tuženog BB, su rođene sestre sada pokojnog GG, koji nije bio oženjen i dece nije imao. Sa tužiljom je GG bio u veoma dobrim odnosima. Tužilja mu je periodično pomagala oko spremanja stana i u kućnim poslovima, kuvala i prala garderobu, a GG ju je materijalno pomagao davanjem oko 500 evra mesečno radi njene finansijske stabilnosti. GG je bio imućan čovek. Jednom prilikom tužilji je ponudio da joj da 50.000 evra kako bi ona bila materijalno obezbeđena za slučaj da se njemu nešto desi, i imala sigurnost u bolesti i starosti, što tužilja nije prihvatila, pa je taj iznos novca namenjenog tužilji GG predao ovde tuženom sa istim ciljem i nalogom da od tog novca za slučaj da se njemu nešto desi, tužilji svakog meseca isplaćuje iznos od 500 evra. GG je ...2018. godine izvršio samoubistvo. Tuženi je nakon smrti GG potvrdio da mu je dat novac i nalog da tužilji mesečno isplaćuje 500 evra sve dok se ukupan iznos od 50.000 evra u celosti ne isplati i otpočeo je sa izvršenjem naloga, tako da je zaključno sa februarom 2019. godine tužilji isplaćeno ukupno 4.000 evra. Nakon februara 2019. godine tuženi je prestao da isplaćuje tužilji novčane iznose od 500 evra mesečno, smatrajući da je njegova majka oštećena kod deobe zaostavštine pokojnog GG po nasledničkom sporazumu sa tužiljom i rešenju o nasleđivanju od 05.11.2018. godine. U ostavinskom postupku kao predmet zaostavštine nije naveden , niti je bio obuhvaćen novčani iznos od 50.000 evra, tuženom predat za života ostavioca.

Kod iznetog stanja stvari, po nalaženju prvostepenog suda tuženi jeste u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima neosnovano zadržao novčani iznos koji mu je bio predat od strane GG sa nalogom da za slučaj da se GG nešto desi odnosno njegove smrti, isplaćuje tužilji mesečno 500 evra, što je i činio zaključno sa feruarom 2019. godine. Tuženi nema punovažan pravni osnov da preostali iznos od 46.000 evra zadrži. Međutim, ocenjeno je da tužilja neosnovano zahteva da se obaveže tuženi da joj isplati preostali iznos od 46.000 evra iz razloga što se ne radi o njenoj imovini koja je prešla u imovinu tuženog, već je u pitanju imovina pokojnog GG koji je preminuo i koju je tuženi stekao bez osnova, a koja može predstavljati samo zaostavštinu pokojnog GG koja ulazi u ostavinsku masu, pa su iz ovih razloga odbijeni i primarni i eventualni tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je na osnovu utvrđenih činjenica zaključio da se pravni odnos koji je nastao između sada pok. GG i ovde tuženog može definisati kao ugovor o nalogu, kojim se tuženi kao nalogoprimac obavezao na ispunjenje naloga kako glasi, a sa ciljem finansijskog zbrinjavanja tužilje za slučaj smrti GG, koji ni na koji način nije nedopušten, niti se može smatrati da je u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima, te nema razloga da se istom ne pruži pravna zaštita. Prema utvrđenim okolnostima i članu 767. stav 3. ZOO, nalog nije prestao smrću GG kao nalogodavca, jer upravo smrću GG nastupa obaveza tuženog kao nalogoprimca da tužilji isplaćuje iznos od 500 evra mesečno, dok se ne iscrpi ukupno ostavljeni iznos od 50.000 evra u cilju njenog finansijskog zbrinjavanja, a s obzirom da je pok. GG konkretnzovao na koji način će tuženi preduzeti radnje ispunjenja naloga, a to je isplata iznosa od 500 evra mesečno od ukupnog iznosa koji je predao tuženom pre svoje smrti, drugostepeni sud je ocenio da nije bilo mesta usvajanju primarnog već eventualnog tužbenog zahteva.Saglasno tome, presudom drugostepenog suda tuženi je obavezan na isplatu tužilji iznosa od 500 evra mesečno počev od aprila 2019. godine do konačne isplate iznosa od 46.000 evra, sa odgovarajućom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti u skladu sa članom 395. ZOO, kao i da tužilji naknadi troškove prvostepenog i žalbenog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tuženog osporava pravilnost i zakonitost pobijane presude.

U konkretnom slučaju, nije pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je tuženi obavezan da tužilji isplati sredstva koja je GG za života izdvojio iz svoje imovine i tužilji namenio za isplatu u određenim mesečnim iznosima radi njene materijalne sigurnosti, sa pravno dopuštenim ciljem i odgođenim početkom izvršenja. Tuženi nema svojstvo naslednika pokojnog GG, nakon čije smrti je nalog dobijen od njega jedno vreme izvršavao, a sa isplatom prestao bez osnova u kakvom pravu koje bi ga na to ovlastilo.

Neosnovano se revizijom tuženog osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, navodima da je kod ugovora o nalogu nalagoprimac dužan nalog izvršiti lično, da zbog smrti nalogodavca nije moguće postupiti po dužnosti polaganja računa od strane nalagoprimca propisanoj u članu 754. ZOO, da sporno podleže primeni Zakona o nasleđivanju, te da gledano kao raspolaganje za slučaj smrti ne predstavlja punovažnu isporuku iz člana 117. Zakona o nasleđivanju, ni pravno valjano raspolaganje ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života zbog neispunjene forme iz člana 184. stav 1. istog zakona, i da sve zaključeno mimo zakonske regulative predstavljalo bi ništav ugovor. U konkretnom slučaju, ne radi se ni o zaveštanju, ni o ugovoru o ustupanju imovine za života, kao ni o primeni navedenih materijalno pravnih instituta. Spor se odnosi na ispunjenje obaveze tuženog prema tužilji o kojoj su u vreme raspravljanja zaostavštine pok. GG, znanja imale i tužilja i njena sestra kao jedini zakonski naslednici i titulari naslednih prava u okončanom ostavinskom postupku. Tuženi je neosnovano zadržao namenski primljena sredstva za isplatu finansijske podrške tužilji, koja su za života GG izdvojena iz njegove imovine i nisu obuhvaćena nasleđivanjem.

Pravilno je pobijanom presudom odlučeno o osnovanosti eventualnog tužbenog zateva, pri činjenicama da se tuženi prihvatio naloga i novca dobijenog od strane svog ujaka GG za isplatu finansijske pomoći tužilji kada to GG više ne bude u mogućnosti da čini, da nije ugovoreno da nalog prestaje smrću nalogodavca, da je smrt nalagodavca nastupila ...2018.godine, a tuženi po nalogu postupao do aprila 2019.godine, te je opisanim postupanjem tuženog kao i zakonskih naslednica pok GG priznato dejstvo predmetnog naloga upravo kako je i bilo dogovoreno sa GG, a posle njegove smrti i sa tužiljom, uz znanje i saglašavanje i druge zakonske naslednice. Sadržina i izvršenje naloga nije nedozvoljeno. Tuženi nije označio okolnosti da se naloga primio s obzirom na svoje lične odnose sa nalogodavcem. Tuženi nema svojstvo naslednika pokojnog GG. Izvršenje obaveze tuženog da produži izvršenje naloga, kako nalog glasi, ne daje osnova zaključku o nastupanju štete za naslednike, tužilju i majku tuženog, kod ostalih utvrđenih činjenica o znanju naslednica za izdvojena sredstva i njihovom držanju, kao i sadržini okončanog ostavinskog postupka iza pokojnog GG. Kod iznetog, pravilan je zaključak da nalog nije prestao po odredbama člana 767. ZOO, kojima je propisano da nalog prestaje smrću nalagodavca samo ako je tako ugovoreno ili ako se nalagodavac primio naloga s obzirom na svoje lične odnose sa nalogodavcem ( stav 3.); u tom slučaju nalagoprimac je dužan produžiti poverene poslove, ako bi inače nastupila šteta za naslednike, dok ovi ne budu u mogućnosti da sami preuzmu brigu o njima ( stav 4.). Izdvojeni novac za života ostavioca predat je tuženom uz jasno određeni nalog da isplatu vrši u određenim tranšama tužilji radi njene materijalne sigurnosti, što je u odsustvu dokaza o drugačijem sporazumu naslednika, tuženi dužan da izvrši, iz razloga koji su izneti.

Takođe, pravilno je pobijanom presudom odlučeno i o nastalim troškovima postupka, primenom članova 153, 154. i 165. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

S obzirom da troškovi datog odgovora na reviziju nisu bili potrebni u smislu člana 154. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odluku u stavu drugom izreke doneo primenom člana 165. stav 1. istog zakona.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković