Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se nalazio u pritvoru od 14.04.2008. godine do 24.06.2014. godine. Presudom Kž1 6715/13 od 24.06.2014. godine tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo ubistva iz člana 47. stav 2. tačke 4. i 6. Krivičnog zakona, a rešenjem donetim istog dana prema njemu je ukinut pritvor. Pre lišavanja slobode po raspisanoj međunarodnoj poternici tužilac je bio zaposlen u Italiji, a radni odnos mu je prestao 07.07.2008. godine. Izgubljena zarada za period od lišenja slobode do ukidanja pritvora utvrđena je veštačenjem, u bruto i neto mesečnim iznosima, iskazanim u valuti evro.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i dosudio tužiocu naknadu materijalne štete u visini neto izgubljene zarade u spornom periodu. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na odredbi člana 584. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i odredbama članova 155. i 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac ima pravo na naknadu tražene materijalne štete koja je prouzrokovana neosnovanim lišenjem slobode, u neto iznosima utvrđenim nalazom veštaka, sačinjenim na osnovu dokaza o radnom angažovanju tužioca i visini njegove zarade predloženim u tužbi i do zaključenja pripremnog ročišta, prihvatajući i pisane dokaze izdate od strane organa Republike Italije bez potrebe za njihovom legalizacijom, u smislu člana 20. Konvencije između Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Italijanske Republike o uzajamnoj pravnoj pomoći u građanskim i upravnim stvarima od 03.12.1960. godine („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi“ broj 5/63).

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbama stranaka, usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev, a odbio žalbu tužioca. Po stanovištu tog suda, osnovani su žalbeni navodi tužene o pogrešnom tumačenju odredbi označene Konvencije. Pozivajući se i citirajući odredbe članova 17. stav 1. i 3, 18, 19. i 20. Konvencije, drugostepeni sud je zaključio da su isprave koje je izdao tužiočev poslodavac privatne isprave koje nisu overene od strane nadležnog organa (javnog beležnika), zbog čega ne mogu imati odgovarajuću pravnu snagu da bi mogle biti upotrebljene kao dokazno sredstvo. Po nalaženju tog suda, tek overom od strane nadležnog organa Republike Italije te isprave dobijaju elemenat javne isprave koja zatim može, a i ne mora biti legalizovana, u zavisnosti od postojanja bilateralnih sporazuma. Iz tih razloga, drugostepeni sud je našao da tužilac nije dokazao visinu štete u skladu sa članovima 7, 228. i 231. stav 2. ZPP, pa je zato preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev. Žalbu tužioca drugostepeni sud je odbio sa obrazloženjem da ne prihvata razloge prvostepenog suda za odluku o delimičnom odbijanju tužbenih zahteva, ali da to ne utiče na pravilnost odluke jer tužilac nije dostavio dokaze koji imaju odgovarajuću pravnu snagu i koji bi se mogli smatrati pouzdanim dokazom o visini izgubljene zarade.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovani su navodi tužiočeve revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kao i da je pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Odredbe članova 7. i 228. ZPP propisuju dužnost stranaka da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, odnosno kojima osporavaju navode i dokaze protivnika. U članu 231. stav 2. navedenog zakona sadržano je pravilo o teretu dokazivanja, tako što je predviđeno da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. Prema stavu prvom tog člana, ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja.

U sporu za naknadu štete na tužiocu (oštećenom) je teret dokazivanja činjenice nastanka štete i njene visine, kao i činjenice od koje zavisi odgovornost tuženog (štetnika).

Isprave su jedan od dokaza (dokaznih sredstava). Odredbom članova 238-243 ZPP regulisane su samo javne isprave. Tim odredbama dat je pojam javne isprave i određena njena dokazna snaga - javna isprava dokazuje istinitost onoga što se njom potvrđuje ili određuje (član 238. stav 1. i 2), tako da se u ocenu njene dokazne snage sud ne upušta i predviđeno da strana javna isprava koja je propisno overena ima, pod uslovom uzajamnosti, istu dokaznu snagu kao i domaća javna isprava (član 239). Sve druge isprave koje se ne mogu podvesti pod pojam javne isprave, onako kako je definisan zakonom, su nejavne isprave. Takve su, kako isprave koje potiču od pojedinca (privatne isprave), tako i isprave koju je izdao državni organ ili organizacija, ali van delokruga svojih javnih ovlašćenja. Posebni propisi o dokaznoj snazi nejavnih isprava ne postoje, pa zato njihovu tačnost sud uzima u obzir po slobodnoj oceni.

Tužilac štetu i njenu visinu dokazuje ispravama stranog poslodavca - stranim nejavnim (privatnim) ispravama. Ne postoje ni posebni propisi o dokaznoj strani stranih nejavnih (privatnih) isprava tako da one, po stanovištu Vrhovnog suda, u tom pogledu imaju isti tretman kao i domaće privatne isprave.

Upravo zato, dokaznu snagu isprava koje je tužilac dostavio tokom postupka nije bilo moguće ceniti sa pozivom na odredbe navedene Konvencije. Odredba člana 17. te Konvencije odnosi se na akte o građanskom stanju sastavljene na teritoriji država ugovornica, i kada se ona odnose na strance nekog trećeg državljanstva (tužilac je rumunski državljanin) koji prebavaju na teritoriji druge strane ugovornice, i kad se traže u interesu upravnog postupka. Šta se smatra aktom o građanskom stanju taksativno je predviđeno članom 19. Konvencije i u njih se ne mogu svrstati isprave koje je tužilac dostavio kao dokaze o nastaloj šteti i njenoj visini, a nema mesta primeni ni člana 20. Konvencije kojim je isključena potreba legalizacije dokumenata navedenih u tom članu, koja su dokazna sredstva dok se ne dokaže suprotno.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, dokazna snaga stranih nejavnih (privatnih) isprava, koje je tužilac dostavio i na osnovu kojih je sačinjen nalaz veštaka o visini izgubljene dobiti za vreme dok se neosnovano nalazio u pritvoru, pogrešno je cenjena primenom odredbi označene Konvencije jer se one ne odnose na tu vrstu isprava. Zbog toga je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članovima 7, 228. i 231. stav 2. ZPP, na koju se ukazuje izjavljenom revizijom i koja je uticala na pravilnost odluke o žalbama obe stranke.

Iz tog razloga, pobijana presuda je ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju drugostepeni sud će otkloniti tu bitnu povredu odredaba parničnog postupka i ponovo odlučiti o žalbama obe stranke, ceneći sve njihove navode koji se tiču dokazanosti činjenice i visine nastale štete (tužena), odnosno primene materijalnog prava u pogledu dosuđenog iznosa naknade (tužilac).

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 415. stav 1. i člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković