Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Naknadu troškova je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 74/11 … 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio klijent banke čiju je imovinu i obaveze, u skladu sa zakonom i zaključenim ugovorom, preuzela ovde tužena banka, a nakon toga je i kod tužene banke imao otvorene račune. Tužilac je tvrdio da su pojedine isplate sa njegovih računa i radnje u vezi sa gašenjem računa izvršene bez njegovog naloga, odnosno na osnovu falsifikovanih potpisa, zbog čega je tražio naknadu štete od tužene banke. U postupku je, radi utvrđivanja autentičnosti potpisa na spornim nalozima i zahtevima, izveden dokaz veštačenjem preko veštaka grafoskopske struke dr Radoslava Svičevića. Iz nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da potpisi na nalozima za isplatu, kao i potpisi na zahtevima, jesu potpisi tužioca. Tužilac je podneo i krivičnu prijavu protiv odgovornih lica tužene banke zbog krivičnog dela pronevera u obavljanju privredne delatnosti, ali je ista odbačena jer nije bilo osnova sumnje da je učinjeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac nije dokazao da su zaposleni kod tužene banke neovlašćeno raspolagali sredstvima sa njegovih računa, odnosno da nije dokazao postojanje protivpravne radnje tužene banke ili njenih zaposlenih, niti uzročnu vezu između radnje tužene i štete čiju naknadu potražuje, zbog čega su odbili tužbeni zahtev.

Revizija tužioca nije osnovana.

Nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke revizijski navodi kojima se ukazuje da je nižestepenim odluka učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7 Zakona o parničnom postupku, zato što nije određeno novo veštačenje od strane veštaka grafoskopske struke. Ovo iz razloga što se revizija ne može izjaviti zbog bitne povrede odredbe parničnog postupka na koju revident ukazuje, što proizlazi iz odredbe člana 407. stav 1, 2. i 3. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, tužilac ukazivanjem na navedenu povredu osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu autentičnosti potpisa tužioca na spornim nalozima za isplatu, ali se činjenično stanje u ovom postupku po reviziji ne može pobijati budući da se ne radi o procesnoj situaciji iz člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu da se revizijski navodi zasnivaju isključivo na napred navedenim razlozima, Vrhovni sud je, u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, po službenoj dužnosti vodio računa o pravilnoj primeni materijalnog prava. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe člana 170. stav 1. i člana 171. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada su zaključili da nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tužene banke za naknadu štete. Naime, za postojanje odgovornosti tužene bilo je nužno da tužilac dokaže da su zaposleni kod tužene, u radu ili u vezi sa radom, prouzrokovali štetu protivpravnim postupanjem, odnosno da su bez ovlašćenja tužioca izvršili isplatu ili raspolaganje njegovim sredstvima.

Kako je u postupku utvrđeno da potpisi na spornim nalozima i zahtevima nisu falsifikovani, već da pripadaju tužiocu, pravilan je zaključak da je isplata novčanih sredstava izvršena na osnovu njegovih naloga i zahteva. Pored toga, nisu utvrđene druge činjenice koje bi ukazivale na nezakonito ili protivpravno postupanje zaposlenih kod tužene banke. Stoga nema protivpravne radnje kao jednog od neophodnih uslova za naknadu štete, niti ima osnova za odgovornost tužene kao poslodavca u smislu člana 170. i 171. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, jer tužilac nije dokazao da je šteta koju potražuje posledica protivpravnog postupanja tužene banke ili njenih zaposlenih.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova povodom odgovora na reviziju jer taj trošak nije bio nužan za odluku, primenom odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković