Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci-protivtuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena-protivtužilja je blagovremeno dala odgovor na reviziju, koji revizijski sud nije uzeo u obzir, jer ga je nije podnela preko punomoćnika iz reda advokata.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. stav 1. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija dozvoljena i osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju, utvrđenom nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, tužioci-protivtuženi su u Katastru (List nepokretnosti .. KO Smederevo) upisani kao suvlasnici sa po ½ dela na predmetnoj kat. parceli .., u ulici ... br. .. u Smederevu, ukupne površine 2,30 ari – ostalo građevinsko zemljište u svojini i objekata koji se nalaze na njoj i to: pod br. 1 – porodična stambena zgrada, br. 3 – pomoćna zgrada i br 4 – pomoćna zgrada (izgrađen bez dozvole i upisan kao tak a 26.11.2009. godine po Zakonu o ozakonjenju objekata). Tužena-protivtužilja drži i koristi objekat označen pod brojem 4 na predmetnoj parceli koji u naravi predstavlja garažu, kao i deo parcele na kome se nalazi ovaj objekat (zemljište pod zgradom – objektom od 17 m2 – montažni objekat koji se u „V“ listu 1. deo upisan kao objekat broj 4 i kao objekat izgrađen bez odobrenja za gradnju, površine 17 m2), a koji se nalazi na severnom delu predmetne parcele .. (u uglu), koji se graniči sa kat. parcelama .. i ... Pravni prethodnik tužilaca –protivtuženih sada pok. GG prodao je ocu tužene protivtužilje sada pok. DD deo parcele br. .. koji se nalazi u Smederevu, u ulici ... u površini od 40 m2 (ugovor o kupoprodaji od 18.06.1962. godine). Rešenjem Narodnog odbora Opštine Smederevo od 08.06.1963. godine, pravnom prethodniku tužene-protivtužilje dato je odobrenje za izgradnju – montažu garaže na placu privatnog vlasništva, s tim što je od komisije određena lokacija, a po prethodnoj saglasnosti i odobrenju prodavca GG kao privatnog vlasnika. Nije bilo sporno da je pravni prethodnik tužene-protivtužilje na kupljenom zemljištu izgradio sporni objekat – garažu i koristio je, uključujući i zemljište koje je kupio od pravnog prethodnika tužilaca-protivtuženih, u čemu ga ovaj nije ometao, niti kasnije tuženu-protivtužilju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nakon održane rasprave, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, s pozivom na član 394. tačka 4. ZPP, smatrajući da je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, i odlučio o zahtevima stranaka. Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev za predaju u državinu i korišćenje predmetne nepokretnosti, jer za to nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, a usvojio protivtužbeni zahtev nalazeći da tužioci-protivtuženi nisu vlasnici predmetnih nepokretnosti, već je to pravni prethodnik tužene-protivtužilje, a nakon njegove smrti tužena- protivtužilja na osnovu kupovine, održaja i izgradnje, odnosno nasleđa s pozivom na članove 22., 24. i 28. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda ovakav zaključak drugostepnog suda se ne može za sada prihvatiti kao pravilan, jer je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, na koju se posredno ukazuje revizijom, zbog čega se pravilnost primene materijalnog prava nije mogla ispitati.

Članom 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom. Članom 22. stav 1. istog Zakona, propisano je da lice koje od svog materijala i svojim radom izgradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar. Članom 28. stav 4. istog Zakona propisano je da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Naslednik postaje savestan držalac od trenutka otvaranja nasleđa i u slučaju kada je ostavilac bio nesavestan držalac, a naslednik to nije znao niti je mogao znati, a vreme za održaj počinje teći od trenutka otvaranja nasleđa (stav 5.). Članom 37. stav 1. istog Zakona, propisano je da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari. Vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (stav 2.).

Imajući u vidu pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, u okvirima prava stranaka na prava na pravično suđenje, sud ima obavezu da izvede predložene dokaze stranaka i izvrši njihovu ocenu, na način propisan članom 8. istog zakona, kako bi utvrdio sve činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava u parnici. U konkretnom slučaju drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, uzeo kao nespornu činjenicu među strankama da je pravni prethodnik tužene-protivtužilje na kupljenom zemljšištu od pravnog prethodnika tužilaca-protivtuženih izgradio sporni objekat – garažu (1963. godine) i koristio ga neprekidno i nesmetano do svoje smrti, a kasnije njegov pravni sledbenik ovde tužena – protivtužilja, kao i zemljište tj. deo parcele koji je kupio (40m2), u čemu ga pravni prethodnik tužilaca- protivtuženih nije ometao, niti kasnije tuženu-protivtužilju. Na temelju takvog utvrđenja drugostepeni sud izvodi zaključak da je pravni prethodnik tužene- protivtužilje stekao pravo svojine na spornom zemljištu kupovinom i održajem i na objektu građenjem, u čija prava i obaveze je tužena-protivtužilja stupila nakon njegov smrti.

Prema stavu Vrhovnog suda, za pravilnu primenu odredbi članova 20., 22., 28. i 37. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa drugostepeni sud je imao obavezu, što nije učinio, da nesumnjivo razjasni pravni status zemljišta (deo parcele br. .. u površini od 40 m2) koje je bilo predmet ugovora o kupoprodaji od 18.06.1962. godine zaključenog između sada pok. GG, koji je prema stanju u spisima pravni prethodnik tužioca-protivtuženog AA (njegov deda po ocu) i pravnog prethodnika tužene-protivtužilje sada pok. DD u vreme njegovog zaključenja, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod nadležnog suda u smislu pozitivnih zakonskih propisa, što se osnovano ukazuje revizijom. Od razjašnjenja ovih činjenica zavisi i punovažnost raspolaganja zemljištem od strane prodavca u korist kupca i ocena da li je i kakva prava kupac (po navedenom ugovoru) mogao da stekne na zemljištu u to vreme, i kasnije sve do utuženja (podnošenja tužbe 25.11.2016. godine i protivtužbe 13.01.2017. godine).

Naime, prema stanju spisa, rešenjem Narodnog odbora Smedereva od 07.03.1961. godine, stupanjem na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta kat. parcele ../1 i ../2 (sa svim onim što je izgrađeno na njima), a što je na dan 25.12.1958. godine bilo vlasništvo sada pok. GG, pravnog prethodnika tužilaca- protivtuženih i neparničara ĐĐ postalo je društvena svojina. S tim u vezi, drugostepeni sud je zanemario činjenicu da se kao prodavac dela matične kat. parcele .. (površine 40 m2) pojavljuje samo GG, koji bi prema stanju u spisima bio pravni prethodnik samo prvotužioca-protivtuženog AA, ne i neparničar ĐĐ (koji se navodi u rešenju o nacionalizaciji), pa je ostalo nerazjašnjeno da li se tih 40 m2 nalazilo na kat. parceli ../1 ili na kat. parceli ../2. Nejasno je i kada je došlo do formiranja sada postojeće kat parcele .., ukupne površine 2,30 ari – ostalo građevinsko zemljište u svojini, koja je od 2014. godine u režimu privatne svojine (nakon izvršene konverzije), a na kojoj su tužioci-protivtuženi upisani kao suvlasnici sa jednakim udelima. Prema stanju spisa, sada pok. GG je svojevremeno kao primalac izdržavanja raspolagao sa 1/2 dela kuće i kat. parcele ../1 i 1/2 dela kuće i kat. parcele ../2, koje su bile u režimu prava korišćenja u korist svog sina sada pok. EE, oca ovde prvotužioca-protivtuženog AA kao davaoca izdržavanja (ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenim 17.03.1971. godine), tako da je prvotužulac- protivtuženi stekao pravo svojine 1/2 predmetne parcele nakon smrti svog oca, a drugotužilja-protivtužena BB otkupom od tetke 2014. godine.

Iz navedenog bi proizilazilo da je u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji od 18.06.1962. godine (na kojem tužena-protivtužilja zasniva svoj protivtužbeni zahtev) i donošenja rešenja Narodnog odbora Opštine Smederevo od 08.06.1963. godine već bila izršena podela parcele br. .. (kao matične) na dve parcele: ../1 i ../2, a koje su se od 07.03.1961. godine (od dana donošenja rešenja o nacionalizaciji) nalazile u režimu društvene svojine i prava korišćenja, a ne u režimu privatne svojine kako je to prikazano u navedenom ugovoru o kupoprodaji i rešenju. Takvo zemljište nije moglo biti predmet prometa, jer su raniji vlasnici, nakon nacionalizacije, na tom zemljištu imali samo pravo korišćenja. Osim toga, tek od 04.07.1996. godine stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa bilo je moguće sticanje prava korišćenja na takvom zemljištu po osnovu održaja (tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 25.11.2016. godine, a protivtužba 13.01.2017. godine).

S tim u vezi, drugostepeni sud nije pouzdano razjasnio ko je od 04.07.1996. godine zaista bio u državini spornog objekta i predmetnih 40 m2 (na kome tužena- protivtužilja traži utvrđenje prava svojine protivtužbom) pa nadalje u vremenu potrebnom za sticanje svojine održajem (20 godina), primenom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, i koja lica su u to vreme bili nosioci prava korišćenja parcele imajući u vidu različite iskaze stranaka u ovom delu. Drugostepeni sud je zanemario činjenicu da je rešenjem nadležnog organa uprave od 08.06.1963. godine odobreno da na kat. parceli .. izgradi - montira garažu od daščane građe (kao privremeni objekat) stricu tužene-protivtužilje ŽŽ, a ne ocu tužene- protivtužilje. Prema dosadašnjem utvrđenju, za podizanje garaže stric tužene- protivtužilje je imao nesumnjivo saglasnost jednog od sukorisnika nekadašnje matične kat. parcele .. sada pok. GG, pravnog prethodnika prvotužioca- protivtuženog, ali je ostalo nerazjašnjeno da li je imao i saglasnost drugog sukorisnika zemljišta sada pok. ĐĐ, pravnog prethodnika drugotužilje- protivtužene. S tim u vezi, ostalo je nerazjašnjeno i ko je zaista izgradio predmetnu garažu, da li je garažu izgradilo lice na koje je glasila dozvola za izgradnju ŽŽ, stric tužene-protivtužilje ili je garažu izgradio DD, otac tužene-protivtužilje, kome je rešenjem nadležnog organa od 06.04.2006. godine utvrđena poreska obaveza za garažu. Nakon smrti oca tužene-protivtužilje raspravljena je njegova zaostavština rešenjem o nasleđivanju od 11.12.2007. godine, kojim su za naslednike oglašeni njegova supruga ZZ i ovde tužena-protivtužilja, pri čemu garaža nije bila predmet zaostavštine. Prilikom odlučivanja drugostepeni sud je zanemario i iskaz tužene- protivtužilje da ona nije ni znala da se garaža i zemljište vode na njenog oca sve do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, te da ni ona, a ni njen otac nisu koristili svih 40 m2 od sporne parcele, već samo garažu.

Kako drugostepeni sud nije raspravio navedene činjenice, od čega zavisi pravilnost primene odredbi članova 20., 22., 28. i 37. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa, to je drugostepena presuda ukinuta.

U ponovljenom postupku drugostepeni sud će postupati u skladu sa ukazanim primedbama, otkloniti ukazane nepravilnosti, pa ponovo odlučiti o žalbi tužene- protivtužilje izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković