Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20, 10/23 – dr. zakon), po oceni Vrhovnog suda u ovom sporu potrebno je prihvatiti odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog zbog odstupanja pobijane presude od Načelnog stava usvojenog na zajedničkoj sednici Saveznog suda, vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 23. i 24.05.1989. godine, o određivanju naknade štete za oštećena zemljišta, a u cilju ujednačavanja sudske prakse saglasno odredbi člana 404. stav 1. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su suvlasnice, sa udelima od po 1/9 idealnih delova, na dve nepokretnosti upisane u list nepokretnosti broj 1107 KO ...: na katastarskoj parceli broj ..., površine 0.17,25 ha, koja se po načinu korišćenja vodi kao pašnjak V klase, a po vrsti predstavlja poljoprivredno zemljište na potesu „...“, i na katastarskoj parceli broj .../1, površine 41,04 a, koja se vodi kao šuma V klase. Obe parcele nalaze se u neposrednoj blizini akumulacionog jezera reverzibilne hidroelektrane u ..., čiji je vlasnik tuženi i koju akumulaciju tog jezera, nastalog u periodu od 1975. do 1983. godine, koristi za rad i funkcionisanje hidroelektrane. U proleće 2019. godine, usled velikih i naglih oscilacija nivoa akumulacije pri punjenju, a naročito pri brzom pražnjenju, došlo je do aktiviranja filtracionih sila, povećanja smičućih napona i smanjenja faktora sigurnosti padine, što je uslovilo aktiviranje procesa klizanja zemljišta i oštećenje parcela tužilja. Katastarska parcela broj ... zahvaćena je jakim i intenzivnim pomeranjem zemljišta na celoj svojoj površini. Njena obrada i korišćenje onemogućeni su u svakom vidu, pristup parceli objektivno je nebezbedan kako pešice tako i poljoprivrednom mehanizacijom, a posledica klizanja ogleda se u gubitku plodnosti, produktivnosti i biološke raznolikosti zemljišta. Izvođenje radova radi privođenja ove parcele korisnoj nameni objektivno je nemoguće i potpuno neracionalno, zbog čega je njeno vraćanje u pređašnje stanje nerealno. Na katastarskoj parceli broj .../1 klizanje tla prouzrokovalo je lom drveća, nakrivljenje stabala i odvajanje korena od podloge, kao i poremećaj stabilnosti padine usled survavanja tla, pri čemu je za ozbiljniji oporavak zemljišta potreban period od 50 do 60 godina.

Veštačenjem su utvrđene tržišna vrednost katastarske parcele broj ... kao poljoprivrednog zemljišta, tržišna vrednost katastarske parcele broj .../1 kao šumskog zemljišta i vrednost drvne mase, sve prema stanju pre štetnog događaja. Tržišna vrednost koju oštećene parcele imaju posle štetnog događaja, nije utvrđivana.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, a primenom odredaba članova 154, 173, 174, 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi su zaključili da tužiljama, srazmerno njihovom ukupnom suvlasničkom udelu, pripada naknada u visini tržišne vrednosti nepokretnosti utvrđene prema stanju pre štetnog događaja, uvećane za vrednost drvne mase, koja im je dosuđena kao solidarnim poveriocima.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tuženi odgovara za nastalu štetu. Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima ustanovljena je pretpostavka da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, potiče od te stvari, odnosno delatnosti, a delatnost tuženog — korišćenje akumulacije reverzibilne hidroelektrane, jeste takva delatnost. Tuženi tu pretpostavku nije oborio, jer nije dokazao da uzrok klizanja zemljišta leži izvan njene delatnosti, pa za štetu odgovara bez obzira na krivicu, u smislu člana 154. stav 2. i člana 174. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, nižestepene presude počivaju na pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu visine štete koju tužilje trpe.

Odredbom člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, stavom 2. da je, ako uspostavljanje pređašnjeg stanja ne uklanja štetu potpuno, dužno da za ostatak štete da naknadu u novcu, stavom 3. da će sud dosuditi naknadu u novcu kada uspostavljanje pređašnjeg stanja nije moguće ili kada sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, a stavom 4. da će sud naknadu u novcu dosuditi i kada oštećenik to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje pređašnjeg stanja.

Nižestepeni sudovi su, dakle, pravilno opredelili oblik naknade. Utvrđeno je da vraćanje parcela u pređašnje stanje radnjama tuženog nije moguće, niti bi bilo racionalno, a tužilje su novčanu naknadu i zahtevale. Pogrešno je, međutim, opredeljeno merilo po kome je ta novčana naknada odmerena.

Merilo novčane naknade zavisi od toga da li je stvar za oštećenog izgubljena ili je samo oštećena. Naknada u visini pune tržišne vrednosti stvari predstavlja naknadu za gubitak stvari i dosuđuje se vlasniku koji je svoje imovine lišen. To će biti u slučaju kada je stvar propala, kada mu je oduzeta, ili kada se isplatom naknade svojina na stvari prenosi na štetnika.

U konkretnom slučaju parcele nisu prestale da postoje, nisu oduzete, niti je svojina tužilja na njima prestala ili preneta na tuženog. One su, nezavisno od obima i prirode oštećenja, i dalje u suvlasništvu tužilja. Zbog toga je reč o oštećenju, a ne o uništenju stvari.

Tužiljama su nižestepeni sudovi dosudili punu tržišnu vrednost nepokretnosti a i dalje imaju svojinu na istima. Na taj način ostvaruju korist koja prelazi obim pretrpljene štete, suprotno pravilu o potpunoj naknadi iz člana 190. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome naknada treba da uspostavi imovinsko stanje kakvo je postojalo pre štetnog događaja — ni manje, ni više od toga.

Nalaz veštaka da za katastarsku parcelu broj ... „ne postoji umanjena tržišna vrednost zbog objektivnog nepostojanja bilo kakve upotrebne vrednosti“ ne sadrži utvrđenje o tržišnoj vrednosti koju ta parcela ima u zatečenom stanju. Tim nalazom izražena je ocena o upotrebnoj podobnosti zemljišta, a upotrebna i tržišna vrednost nisu istovetne kategorije. Zemljište koje više nije podobno za poljoprivrednu obradu može i dalje imati vrednost u prometu, zbog mogućnosti drugačijeg korišćenja ili spajanja sa susednim parcelama, ili bar zbog same površine na kojoj postoji pravo svojine. Zaključak da stvar nema upotrebnu vrednost stoga ne znači i da ona nema nikakvu vrednost, pa se na tom nalazu nije moglo zasnovati odmeravanje naknade u visini pune tržišne vrednosti nepokretnosti.

Uz to, oštećenje katastarske parcele broj .../1 po svom karakteru nije trajno jer je utvrđeno da je za ozbiljniji oporavak zemljišta potreban period od 50 do 60 godina, što znači da će zemljište ponovo steći upotrebnu vrednost i da se ono ni u činjeničnom ni u pravnom smislu ne može izjednačiti sa izgubljenom stvari.

Klizište je, u smislu zakona kojim se uređuje planiranje i izgradnja, vid geodinamičkog procesa u kome se zemljište pod uticajem gravitacije i drugih geoloških, hidroloških i seizmoloških pojava, odvaja od stabilne podloge i klizi po kliznoj površini, a propisima kojima se uređuju rudarstvo i geološka istraživanja predviđeni su i istraživanje i monitoring klizišta. Postojanje evidentiranog klizišta na određenom zemljištu je, dakle, okolnost koja se može utvrđivati i koja, kao svojstvo samog zemljišta, opredeljuje cenu koju ono postiže u prometu.

Tuženi je u postupku tvrdio da je klizište postojalo kao umireno još pre izgradnje RHE, i da se aktiviralo 1995. godine. Tu tvrdnju tuženog nižestepeni sudovi nisu ocenili, a ona je od značaja za visinu naknade.

Tržišna vrednost koju su parcele imale pre štetnog događaja ne može se odmeriti kao vrednost stabilnog poljoprivrednog, odnosno šumskog zemljišta ukoliko se to zemljište i pre proleća 2019. godine nalazilo u evidentiranoj klizišnoj zoni. Zbog toga, njena vrednost mora biti utvrđena prema stvarnim svojstvima parcela pre štetnog događaja, a ne prema svojstvima koje bi imalo stabilno zemljište iste kulture i klase, bez ocene navedene tvrdnje tuženog i bez utvrđenja da li je i u kom obimu prethodno postojanje klizišta na tu vrednost uticala.

Načelnim stavom o određivanju naknade štete za oštećena zemljišta, usvojenim na zajedničkoj sednici Saveznog suda, vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda od 23. i 24.05.1989. godine, izraženo je shvatanje da se, kada uspostavljanje pređašnjeg stanja oštećenog zemljišta nije moguće, novčana naknada određuje u iznosu koji je oštećenom potreban da pribavi drugo odgovarajuće zemljište, umanjenom za tržišnu vrednost koju oštećeno zemljište i dalje ima i koja ostaje u imovini oštećenog.

Takvo odmeravanje neposredno proizlazi iz pravila o potpunoj naknadi. Iznos potreban za pribavljanje drugog odgovarajućeg zemljišta odgovara tržišnoj ceni zemljišta u neoštećenom stanju. Kako stvar i posle štetnog događaja postoji i ostaje u svojini oštećenog, taj iznos mora biti umanjen za vrednost koju stvar ima nakon oštećenja. Bez tog umanjenja oštećeni bi istovremeno dobio i potpunu naknadu i samu stvar.

Pobijana presuda odstupila je od navedenog načelnog stava upravo u tom delu. Tužiljama je dosuđena puna tržišna vrednost nepokretnosti utvrđena prema stanju pre štetnog događaja, bez utvrđivanja i bez odbijanja preostale vrednosti parcela koje ostaju u njihovoj svojini.

Polazeći od pogrešnog merila naknade, nižestepeni sudovi nisu utvrđivali tržišnu vrednost koju oštećene parcele imaju nakon štetnog događaja, već samo njihovu tržišnu vrednost pre štetnog događaja a i tu vrednost su utvrdili bez ocene tvrdnje tuženog da je klizište još ranije postojalo i da se aktiviralo 1995. godine.

Usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo je nepotpuno utvrđeno pa je iz tih razloga Vrhovni sud je ukinuo presudu Apelacionog suda u Kragujevcu i presudu Osnovnog suda u Užicu, Sudska jedinica Bajina Bašta, u usvajajućem delu, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, primenom iznetih shvatanja, oceniti tvrdnju tuženog o postojanju klizišta i pre izgradnje RHE i njegovom aktiviranju još 1995. godine i utvrditi da li je i u kom obimu to svojstvo zemljišta uticalo na vrednost koju su parcele imale pre štetnog događaja , a zatim utvrditi i tržišnu vrednost koju svaka od njih ima u oštećenom stanju, pri čemu će kod katastarske parcele broj .../1 imati u vidu utvrđeni period oporavka zemljišta od 50 do 60 godina i oceniti da li se i u kom obimu radi o privremenom umanjenju vrednosti. Navedene vrednosti utvrdiće prema cenama u vreme donošenja prvostepene presude, saglasno članu 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud će pri tom razgraničiti štetu na zemljištu od štete na drvnoj masi i utvrditi da li je i u kom obimu oborena drvna masa bila iskorišćena ili iskoristiva, kako ne bi došlo do dvostrukog obeštećenja po istom osnovu, imajući u vidu i to da svakoj tužilji, kao suvlasnici, pripada naknada srazmerno njenom suvlasničkom udelu od 1/9 idealnih delova. Svaka tužilja je poverilac naknade koja odgovara njenom suvlasničkom udelu jer solidarnost poverilaca postoji samo ako je ugovorena ili zakonom određena (čl. 425. ZOO).

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković