U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca T.S. iz K., čiji je punomoćnik N.T., advokat iz N.S., protiv tužene Reublike Srbije, Ministarstvo pravde i državne uprave, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, radi rehabilitacionog obeštećenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1489/14 od 05.02.2015. godine, u sednici veća održanoj 12.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA se kao neosnovana revizija tužioca T.S. iz K. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1489/14 od 05.02.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 249/13 od 25.02.2014. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, isplati iznos od 1.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.02.2014. godine pa do isplate a preko dosuđenog iznosa sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate pa do traženih 20.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate po traženom osnovu je odbijen tužbeni zahtev, kao i u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na tekući račun naveden u izreci presude na ime rehabilitacionog obeštećenja – štete (materijalne i nematerijalne) u roku od 8 dana isplati po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme iznos od 8.960.000,00 dinara, po osnovu obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada iznos od 20.196.000,00 dinara, izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode iznos od 2.400.000,00 dinara, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode iznos od 1.778.400,00 dinara, gubitka penzije iznos od 2.688.000,00 dinara, u vidu razlike u penzijama iznos od 17.539.199,99 dinara, gubitka stana iznos od 10.000.000,00 dinara i novčane naknade za pretrpljeni strah iznos od 20.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate.

Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi je usvojen.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 1489/14 od 05.02.2015. godine odbio žalbu tužioca a žalbu tužene delimično usvojio a delimično odbio i prvostepenu presudu preinačio tako što je odbijen zahtev za isplatu naknade nematerijalne štete tužiocu za iznos od 400.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom nepreinačenom usvajajućem i odbijajućem delu (za isplatu iznosa od 800.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom na taj iznos), i u delu odluke o troškovima postupka, prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a na drugu bitnu povredu se revizijom posebno ne ukazuje.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac sin sada pokojnog R.R.S. rehabilitovanog rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 60/10 od 12.04.2011. godine. Tužilac je 20.05.2012. godine podneo zahtev za isplatu rehabilitacione naknade Ministarstvu pravde – Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje, koja mu je ponudila zaključenje sporazuma na ime naknade nematerijalne štete u visni od 70.000,00 dinara, što tužilac nije prihvatio. U ovom postupku po tužbi od 18.11.2013. godine radi naknade rehabilitacione štete utvrđeno je da je tužiočev otac, rođen 15.02.1908. godine a preminuo 05.12.2004. godine, prvi put uhapšen 1951. godine od strane UDB-e kada je odveden u istražni zatvor, sa optužbom da se posle 1948. godine izjasnio za rezoluciju IB-a, zbog čega mu je izrečena kazna 2 godine društveno-korisnog rada i bez suđenja je odveden na Goli otok. Potom je 04.04.1958. godine drugi put uhapšen i određen mu je pritvor, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande, uz osnovanu bojazan da bi svojim boravkom na slobodi mogao uticati na svedoke i da bi mogao ponoviti krivično delo. Rešenjem Okružnog suda u Bečeju KV 54/58 od 23.04.1958. godine mu je određen istražni zatvor, da bi mu 26.05.1958. godine isti sud izrekao kaznu strogog zatvora u trajanju od 3 godine, koja je odlukom Vrhovnog suda Vojvodine smanjena na 2 godine. Oba puta je na izdržavanje kazne zatvora upućen na Goli otok, gde je bio ukupno 4 godine i 6 meseci. Roditelji tužioca, koji je rođen 04.12.1948. godine, razveli su se 1953. godine i tužilac je ostao da živi sa majkom. Prvi put kada mu je otac lišen slobode imao je dve godine, a drugi put deset godina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužena odgovorna za nematerijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo u vidu duševnih bolova zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, sada pokojnog oca tužioca i da je u obavezi da mu isplati rehabilitaciono obeštećenje, a razloge koje za svoju odluku daju u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za rehabilitaciono obeštećenje u delu naknade za materijalnu štetu.

Članom 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/11), propisano je da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Stavom 3. istog člana je propisano da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. istog zakona, a to su: deca lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava, a koja su za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja, jednog, drugog ili oba roditelja – imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Tužilac je živeo bez očevog roditeljskog staranja u vreme dok je njegov sada pokojni otac izdržavao izrečene zatvorske kazne na Golom otoku, a kako je pravnosnažnom sudskom odlukom izvršena rehabilitacija njegovog pokojnog oca, tužilac u smislu citiranih zakonskih odredbi ima pravo na naknadu nematerijalne štete koju nije ostvario pred Komisijom za rehabilitaciono obeštećenje. Prema mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, tužiocu na ime pravične novčane naknade za ovaj vid nematerijalne štete pripada iznos od 800.000,00 dinara, nalazeći da se ovim novčanim iznosom postiže puna satisfakcija za pretrpljenu nematerijalnu štetu i da ovaj iznos predstavlja pravičnu novčanu naknadu, s obzirom za cilj kome ova naknada služi, kao i da se dosuđenim iznosom ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Tužilac neosnovano ukazuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu u žalbenom postupku pošao isključivo od Zakona o rehabilitaciji, na koji način je ovaj zakon stavio iznad člana 35. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i iznad člana 14. stav 1. i 2. Konvencije protiv torture i drugih svirepih, neljudskih i ponižavajućih kazni i postupaka, ukazujući da je Ustavni sud svojom odlukom Už 2789/14 od 11.12.2014. godine poništio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu zbog arbitarne i proizvoljne primene materijalnog prava i ustavno neprihvatljivog stava da je Zakon o rehabilitaciji isključivo merodavan za postupanje po tužbama za naknadu rehabilitacione štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a ceneći pre svega uzrast tužoca i vreme u kojem je odrastao bez oca, kao i sve okolnosti konkretnog slučaja, pravična novčana naknada za pretrpljene duševne bolove je 800.000,00 dinara, koja je odmerena u skladu sa kriterijumima propisanim članom 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, na čiju primenu upućuje član 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac, kao naslednik rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne štete. Prema članu 26. stav 1. i 2. Zakona o rehabilitaciji, rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi i ima pravo na vraćanje neisplaćenih novčanih iznosa i troškova postupka u revalorizovanom iznosu, čija se visina određuje tako što se utvrđuje srazmera naplaćenih iznosa prema prosečnoj plati u vreme naplate u odnosu na platu u Republici Srbiji u godini u kojoj se vrši plaćanje. Odredbom člana 20. istog zakona je propisano da rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu, poseban dodatak, zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane ili oduzete imovine odnosno obeštećenje za tu imovinu i pravo na rehabilitaciono obeštećenje. Iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da sva ova prava su prava rehabilitovanog lica, a ne njegovih srodnika, zbog čega je u tom delu neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Stoga su neosnovani navodi žalbe tužioca da nije dato obrazloženje iz kojih razloga on nema pravo po članu 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da nasledi pravo svog oca na naknadu materijalne štete. Tužiočev otac je preminuo pre donošenja rešenja Reh 60/10 od 12.04.2011. godine kojim je usvojen zahtev za rehabilitaciju, te se saglasno odredbi člana 3. Zakona o rehabilitaciji ne može smatrati da je rehabilitovano lice za života steklo imovinska prava na naknadu materijalne štete, zbog čega to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu niti može da bude predmet nasleđivanja.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.