Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3362/23 od 23.11.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je utvrđeno da je tužilac po osnovu sopstvene gradnje nosilac prava svojine na prizemnoj poslovnoj zgradi površine 58,05m2 izgrađenoj na katastarskim parcelama broj .. i .. upisanim u listu nepokretnosti .. KO Smederevska Palanka 1, po rešenju Odeljenja za imovinsko- pravne, stambeno-komunalne i građevinske poslove Opštine Smederevska Palanka pod brojem 351-54/96-VIII od 13.05.1996. godine, kao i da je nosilac prava korišćenja na zemljištu pod zgradom i zemljištu neophodnom za redovno korišćenje objekata na navedenim katastarskim parcelama, što je tužena dužna da prizna i trpi da tužilac ovo svoje pravo upiše kod RGZ - Službe za katastar nepokretnosti Smederevska Palanka kada se za to steknu zakonski uslovi za legalizaciju i upis objekta u evidencijama nepokretnosti. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 36.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, prekoračenja tužbenog zahteva i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) i našao da je revizija dozvoljena i osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ističu povrede postupka (greška u izreci drugostepene presude, nenavođenje JMBG stranaka...) koje ne mogu biti revizijski razlog prema članu 407. ZPP, dok istaknuto prekoračenje tužbenog zahteva od strane drugostepenog suda ne postoji po oceni Vrhovnog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i sada pokojni VV su bili rođena braća, a tužena je žena pokojnog VV sa kojim je zaključila brak 25.05.1996. godine. Na katastarskim parcelama broj .. i .. KO Smederevska Palanka 1 kao vlasnik upisana je Republika Srbija, a kako korisnik je bio upisan pokojni VV. Nakon njegove smrti, rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Velikoj Plani O 481/19 od 30.07.2020. godine za njegove naslednike oglašene su ovde parnične strnake sa po ½ dela i na osnovu ovog rešenja su upisani kao sukorisnici na predmetnim katastarskim parcelama. Rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne, stambeno- komunalne i građevinske poslove Opštine Smederevska Palanka od 13.05.1996. godine, pokojnom VV je odobrena izgradnja prizemne poslovne zgrade za proizvodnju bezalkoholnih pića na navedenim katastarskim parcelama, a rešenjem od 19.04.1996. godine mu je odobrena lokacija za izgradnju. Prvobitna namera tužioca, njegovog brata i oca GG je bila da se na predmetnim parcelama izgradi kuća za pokojnog VV, ali ista nikada nije izgrađena. Tužilac je bio direktor preduzeća „... komerc“ (koje je ugašeno 2001. godine i u kojem je bio zaposlen tužiočev brat) i on je za potrebe svog preduzeća izgradio prizemni poslovni objekat u svrhu proizvodnje sokova nakon što se o izgradnji dogovorio sa ocem i bratom. Gradnja objekta je započeta 1995. godine i trajala je mesec dana. Objekat je ozidan i pokriven crepom, ali nisu uvedeni priključci za vodu i struju i nije postavljena stolarija (prozori, vrata...), zbog čega ovaj objekat niko nikada nije koristio, niti držao u posedu. Ovaj objekat je površine 58,05m2 i građen je sredstvima tužioca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev jer se po nalaženju tog suda nisu stekli kumulativni uslovi iz članova 24. i 25. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za utvrđenje prava svojine tužioca po osnovu građenja na tuđem zemljištu. Prema obrazloženju suda, u slučaju gradnje na tuđem zemljištu građevinski objekat i parcela posmatraju kao jedinstvena celina i mogu pripasti u svojinu ili graditelju ili vlasniku zemljišta u zavisnosti od njihove savesnosti, a u konkretnom slučaju je tužilac nesavestan graditelj jer je znao da su parcele na kojima gradi poslovni objekat državna svojina sa pravom korišćenja njegovog brata, odnosno bila mu je poznata činjenica da gradi na tuđem zemljištu. Činjenica gradnje bila je poznata i njegovom bratu kao vlasniku (korisniku) zemljišta, pa je prvostepeni sud zaključio da ni pokojni brat tužioca nije bio savestan jer je znao za gradnju i nije joj se protivio. U okolnostima kankretnog slučaja kada su i graditelj i vlasnik zemljišta bili nesavesni, prema stanovištu prvostepenog suda tužilac kao graditelj nije mogao po osnovu sopstvene gradnje da postane vlasnik izgrađenog objekta na tuđem zemljištu i nosilac prava korišćenja zemljišta ispod objekta i potrebnog za njegovu redovnu upotrebu. U takvoj situaciji, pravo izbora iz člana 25. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa bi mogao da ima samo vlasnik zemljišta (tužiočev pokojni brat) i to u roku od tri godine od završetka izgradnje građevinskog objekta. Takođe, prema stanovištu ovog suda, kako je u konkretnom slučaju sporni objekat samo ozidan i pokriven crepom ne može se smatrati završenim građevinskim objektom u smislu Zakona o planiranju i izgradnji, već samo objektom u izgradnji zbog čega nema uslova za sticanje prava svojine građenjem na tuđem zemljištu na ovakvom objektu.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda, već je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev sa stanovištem da je tužilac gradnjom stekao pravo svojine na građevinskom objektu koji je izgradio sopstvenim sredstvima i za koji je imao rešenje o odobravanju lokacije i rešenje o odobrenju za gradnju, jer njegov pokojni brat kao vlasnik (korisnik) zemljišta nije postavio u zakonskom roku ni jedan od zahteva u smislu člana 25. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, niti je to učinila tužena kao njegov zakonski naslednik. Polazeći od činjenice da je postignuta saglasnost između graditelja i vlasnika zemljišta oko gradnje i da je ta saglasnost postojala sve vreme izgradnje 1995. godine, to po stanovištu ovog suda tužilac ima pravo da zadrži svojinu na objektu izgrađenom na predmenim katastarskim parcelama kao tuđem zemljištu, jer se vlasnik zemljišta tome nije protivio, odnosno nije obavestio tužioca ako eventualno nije saglasan sa postupom gradnje. Imajući u vidu da se radi o nedovršenom objektu, ali koji je ozidan i pokriven crepom i za koje je pribavljeno rešenje o odobrenju za izgradnju i rešenje o odobrenju za lokaciju, zaključak drugostepenog suda je da se tužiocu može priznati pravo svojine na ovom objektu kao objektu u izgradnji, uz uslov da on može upisati svoje pravo na objektu (i zemljištu ispod objekta i potrebnom za redovnu upotrebu obejkta) u javnoj evidenciji nepokretnosti tek kada se steknu zakonski uslovi za legalizaciju i upis objekta.

Vrhovni sud nalazi da je pobijana drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, gramatičko tumačenje odredbe člana 24. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u kojoj je glagol: „graditi“, upotrebljen u njegovom svršenom obliku „izgradi“, ukazuje da građevinski objekat po osnovu čije gradnje graditelj zahteva utvrđenje prava svojine na tuđem zemljištu mora biti izgrađen, odnosno završen. Na takav zaključak upućuje i ciljno tumačenje stava 2. iste odredbe, i članova 25. stav 5. i 26. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima su uređeni odnosi graditelja i vlasnika zemljišta - propisani rokovi za vlasnika zemljišta u kojima može ostvarivati određena prava prema graditelju, koji počinju da teku od završetka izgradnje građevinskog objekta. Osim toga, i u smislu propisa o izgradnji objektom se smatra građevinski objekat sa svim instalacijama, uređajima, postrojenjima i opremom koja služi njegovoj nameni i obezbeđuje njegovu funkcionalnost.

U konkretnom slučaju tužilac je znao da izvodi građevinske radove na tuđem zemljištu, pa kao nesavestan graditelj nije mogao steći pravo svojine građenjem na tuđem zemljištu u smislu člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa na objektu koji nije završen i koji se ne koristi.

Bez obzira na osnovanost revizije, nisu od uticaja navodi revizije o nepotpunoj pasivnoj legitimaciji u smislu člana 211. stav 2. ZPP jer tužbom nije obuhvaćena i Republika Srbija kao upisani vlasnik predmetnih katastarskih parcela na kojim je tužilac gradio objekat, s obzirom na to da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje prava korišćenja zemljišta čiji je nosilac bio sada pokojni VV, odnosno sada kao njegovi zakonski naslednici tužena i tužilac kao sukorisnici.

Kako je povodom revizije tužene preinačena pobijana drugostepena presuda i odbijena žalba tužioca, to je potvrđena odluka o troškovima postupka iz prvostepene presude (stav drugi izreke), a odbijen zahtev tužioca da mu se naknade troškovi postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije od strane punomoćnika advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik“ br. 43/2023, koja se primenjuje od 03.06.2023. godine) i na ime sudskih taksi za reviziju 3.800,00 dinara i odluku po reviziji 5.700,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94...106/15).

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković