Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 11234/2024
06.03.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca-protivtuženog „Practical Solution“ doo iz Beograda, čiji je zakonski zastupnik AA iz ..., a koga zastupa Stefan Ćorda, advokat iz ..., protiv tuženog-protivtužioca BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Jovan Cicvarin, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2177/23 od 30.10.2023. godine, u sednici održanoj 06.03.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca-protivtuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2177/23 od 30.01.2023. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca-protivtuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.                                          

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2177/23 od 30.10.2023. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4571/22 od 30.11.2022. godine. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog „Practical Solution“ doo kojim je tražio da se obaveže tuženi-protivtužilac BB da mu na ime naknade štete isplati iznos od 11.900,00 evra u dinarskoj protivvrednosti prema prodajnom kursu bilo koje poslovne banke na dan plaćanja, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu, na ime duga, isplati iznos od 6.000 evra prema srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.02.2019. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 243.810,00 dinara. Stavom petim izreke obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na ime troškova drugostepenog postupka, isplati iznos od 56.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac-protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Tuženi-protivtužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odrdaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. istog Zakona, jer u postupku  nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 27.07.2013. godine zaključile ugovor o konsultantskim uslugama, kojim se tužilac, kao izvršilac, obavezao da će za račun tuženog, kao naručioca, izvršiti usluge neophodne za pribavljanje imovinsko-pravne, urbanističke i projektno-tehničke dokumentacije, sve u cilju dobijanja rešenja o građevinskoj dozvoli za novi objekat na adresi ... broj ... u ... . Ugovorom su bliže navedene obaveze tužioca, a ukupna vrednost tih usluga je dogovorena u iznosu od 27.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu bilo koje poslovne banke na dan plaćanja. Takođe, ugovorena je i dinamika isplate tog iznosa po kojoj je tuženi bio dužan da prvi deo u iznosu od 1.000 evra – avans, isplati tužiocu prilikom potpisivanja ugovora, drugi deo u iznosu od 9.000 evra 30.07.2013. godine, treći deo između 15. i 30. septembra 2013. godine u iznosu od 10.000 evra i poslednji deo u iznosu od 7.000 evra po dobijanju iskucanog rešenja o građevinskoj dozvoli. Dogovoreno je da su takse i naknade koje su potrebne za pribavljanje navedene dokumentacije obaveza tuženog. Rok za konačno izvršenje usluga je ugovoren za 01.11.2013. godine, a pod konačnim izvršenjem usluga se, kako je navedeno u ugovoru, smatra dobijanje rešenja o građevinskoj dozvoli i predaja potpunog glavnog građevinskog projekta (sa svim unutrašnjim instalacijama). Mogućnost produženja roka je dogovorena za slučaj da tuženi, kao naručilac posla, ne poštuje dinamiku posla i isplate navedenih rata. U slučaju da tuženi, kao naručilac, u toku i roku vršenja usluga odustane od toga, tužilac, kao izvršilac, zadržava primljeni iznos koji mu je do tada isplaćen bez obaveze vraćanja. Rešenje o građevinskoj dozvoli je dobijeno 09.06.2014. godine, građenje objekta je u skladu sa tom dozvolom trebalo da otpočne u roku od 2 godine od pravnosnažnosti rešenja, a kako tuženi te radove nije izveo, rešenje je prestalo da važi.

Nalazom i mišljenjem veštaka građevinske struke utvrđena je tržišna vrednost radova koje je tužilac izvršio, ukupno 6.800 evra odnosno 804.712,00 dinara.

Tužilac svoj tužbeni zahtev zasniva na tvrdnji da ugovor koji su parnične stranke zaključile nije raskinut, da on i dalje važi, ali da iznos od 11.190 evra predstavlja izmaklu dobit tužioca, jer krivicom tuženog odnosno neispunjenjem njegovih ugovornih obaveza, ugovor nije realizovan do kraja, tuženi tužiocu nije isplatio iznos od 17.000 evra. Tuženi-protivtužilac svoj tužbeni zahtev zasniva na činjenici da je tužiocu izvršio pretplatu izvedenih radova i traži da se tužilac obaveže da  mu vrati iznos koji je u odnosu na izvedene poslove više platio.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, ocenom svih dokaza koji su izvedeni u postupku, kao i ocenom iskaza parničnih stranaka koji su dati na raspravi pred drugostepenim sudom, drugostepeni sud je zaključio da je u konkretnom slučaju pravna priroda međusobnog poslovnog odnosa, odnosno ugovora koji je zaključen između parničnih stranaka ugovor o delu. Tužilac je obavio deo ugovorenih poslova, tuženi je za taj deo obavljenih poslova isplatio novčani iznos od 12.800 evra, a prema nalazu i mišljenju veštaka građevinske struke razlika između vrednosti radova koje je tužilac obavio i iznosa koji je tuženi tužiocu isplatio je 6.000 evra. Pošto ugovor nije ostvario svoju svrhu, nije ispunjen ni realizovan, stranke nemaju interes da ga održe, zbog čega su se stekli uslovi za raskid ugovora, pa pošto je tuženi preplatio tužiocu iznos od 6.000 evra, tužilac je obavezan da tuženom vrati ovaj iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Protivtužbeni zahtev za isplatu izmakle koristi je odbijen, jer tužilac nije pružio dovoljne dokaze na sve okolnosti od kojih zavisi osnov i visina izmakle dobiti, imajući u vidu odredbu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima koja je citirana u drugostepenoj presudi.

Na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju je dao dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Tužilac nije izvršio svoje obaveze iz ugovora u roku koji je dogovoren ugovorom, građevinska dozvola, čijim dobijanjem se smatra konačnim izvršenjem usluga tužioca, dobijena je nakon sedam meseci od ugovorenog roka, koji nije produžen, tuženi je tužiocu isplati 12.800 evra prema dinamici utvrđenoj u postupku, a preostali novčani iznos nije isplatio, jer tužilac nije ispunio svoju obavezu u vezi sa dokumentacijom koju je trebalo da pribavi, a stranke nemaju interes da ovaj ugovor održe, s obzirom na činjenicu da je građevinska dozvola dobijena sa zakašnjenjem, te da je prestala da važi. Stoga, pravilno drugostepeni sud smatra da su se na strani tuženog stekli uslovi za raskid ugovora, ali da tužilac nije u roku izvršio svoje obaveze, zbog čega nema pravo da zadrži celokupan iznos koji mu je tuženi platio. Vrednost radova koje je tužilac izveo je 6.800 evra, zbog čega je tužilac dužan da tuženom vrati iznos od 6.000 evra.

Tužilac nije dokazao osnov i visinu izmakle koristi koju je tražio protivtužbenim zahtevom, pa se svi navodi revizije koji se odnose na vraćanje primljenog od strane tužioca i njegovu izmaklu dobit pokazuje kao neosnovan.  

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi revizije kojima se ukazuje da u izreci presude nije navedeno da se protivtužbeni zahtev usvaja, s obzirom da iz stava trećeg izreke drugostepene presude proizlazi obaveza tužioca da tuženom isplati iznos od 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema navedenom kursu Narodne banke Srbije sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Navodi revizije kojima se ukazuje na osporavanje nalaza i mišljenja veštaka nisu od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude, s obzirom da se oni odnose na utvrđeno činjenično stanje, što nije propisano kao zakonski razlog za izjavljivanje revizije.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilac-protivtuženi nije uspeo u revizijskom postupku, pa nema pravo na naknadu troškova tog postupka, u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

                        Pedsednik veća-sudija

        Vesna Subić,s.r.

 

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković