Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4093/16 od 01.02.2017. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 24092/15 od 15.03.2016. godine, tako što je ukinuto rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I br. H-14200/05 od 28.02.2006. godine u delu u kome je obavezan tuženi da tužilji plati 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.07.2005. godine do isplate, kao i troškove izvršenja od 17.900,00 dinara i odbijen je tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbačena je žalba tuženog izjavljena protiv stava drugog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 24092/15 od 15.03.2016.godine, kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, pa je obavezana tužilja da tuženom na ime naknade troškova postupka plati 73.500,00 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između parničnih stranaka je 01.12.2004. godine zaključen Ugovor o pružanju advokatskih usluga. Ovim ugovorom tužilja je imenovana za stalnog pravnog zastupnika tuženog pred svim sudovima, organima uprave i trećim licima. Članom 7. stav 1. Ugovora predviđeno je da će se advokatski honorar zastupniku plaćati za njegove opšte dužnosti u paušalnom iznosu od 1.250 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, na dan uplate, a koji honorar dospeva svakog prvog u mesecu za prethodni mesec, a stavom 2. predviđeno je da je obaveza zastupnika bez obzira što se poslovi plaćaju u paušalnom iznosu, da mesečno dostavlja taksativni spisak poslova koje je obavio tog meseca. Tužilja je tuženom 06.06.2005. godine ispostavila račun br. ... za pružene advokatske usluge u aprilu 2005. godine, 12.07.2005. godine račun broj ... za maj 2005. godine i račun broj ... za jun 2005. godine, a svi računi su na po 100.000,00 dinara (ukupno 300.000,00 dinara). Uz račune tužilja nije dostavila tuženom spisak poslova koje je obavila u periodu na koji se računi odnose, a ugovor je raskinut krajem 2005. godine. Tuženi nije izvršio isplatu po navedenim računima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan jer tuženi nije izvršio svoje obaveze iz ugovora o pružanju advokatskih usluga sa tužiljom i nije joj platio naknadu za april, maj i jun 2005. godine, te je obavezao tuženog da po tom osnovu plati tužilji 300.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je, nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kako je tuženi sa tužiljom zaključio Ugovor o pružanju advokatskih usluga, na prava i obaveze ugovornih strana se primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Pravilan je zaključak drugostepenog suda da ovaj ugovor ima elemente ugovora o delu koji je regulisan odredbama čl. 600-629 ZOO. U pogledu obaveza tužilje iz ovog ugovora relevantna je odredba člana 607. stav 1. ZOO kojom je propisano da je poslenik (ovde tužilja) dužan izvršiti delo kako je ugovorno i po pravilima posla. Zakon o obligacionim odnosima u članu 122. stav 1. propisuje da u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno, ili ako što drugo proističe iz prirode posla. Obaveza tužilje je regulisana članom 7. stav 2. Ugovora o pružanju advokatskih usluga, po kome je uslov za isplatu advokatskog honorara taj da tužilja mesečno dostavlja taksativni spisak poslova koje je obavila tog meseca. Tužilja je, kao zastupnik tuženog iz reda advokata, morala da se pridržava ove ugovorne obaveze i da tuženom dostavlja spisak poslova koje je obavila u korist tuženog. Ugovorena naknada (advokatski honorar) je za rad tužilje, koji je morao da bude dokumentovan spiskom obavljenih poslova. Kako tužilja nije izvršila ovu svoju obavezu, ni tuženi nije u obavezi da plaća ugovorenu naknadu za rad, za koji nije dobio izveštaj da je obavljen. Revizijom se ukazuje da se u konkretnom slučaju primenjuju pravila Zakona o advokaturi i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Zakon o advokaturi („Sl. list SRJ“, br.24/98...72/2002), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora između parničnih stranaka, u članu 23. stav 1. propisuje da advokat ima pravo na nagradu za svoj rad i naknadu troškova u vezi sa radom prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (advokatskoj tarifi). Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (koja je važila u vreme zaključenja ugovora) u članu 3. stav 1. propisano je da pored nagrade čija je visina određena ovom tarifom, advokat i stranka mogu pismeno ugovoriti i paušalnu nagradu ili nagradu u procentualnom iznosu. U konkretnom slučaju nije sporno da su stranke pismeno ugovorile paušalnu naknadu. Međutim, naknada se ugovara za rad koji je tužilja izvršila, sa obavezom iz člana 7. stav 2. zaključenog ugovora i zato tuženi nema obavezu plaćanja advokatskog honorara, shodnom primenom člana 122. stav 1. ZOO jer iz računa koje je tužilja dostavila nije utvrđeno koje poslove je za tuženog izvršila u utuženom periodu, a bila je u obavezi da dostavi spisak svih poslova, što nije učinila, tako da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužbeni zahtev neosnovan.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić