Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/ 11... 18/2020 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP jer je odluka u skladu sa pravnim stavom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 23.01.2017. godine na kojoj je usvojen pravni stav o pravnoj prirodi naknade zbog prolaska kabla eleketrične energije vazdušnim putem i o zastarelosti te naknade. Prema ovom pravnom stavu, pravni osnov potraživanja tužilje zbog prolaska kabla električne energije vazdušnim putem iznad njene katastarske parcele je stvarnopravnog karaktera, odnosno konstituisanje zakonske stvarne službenosti na osnovu člana 51. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO), pa se visina odgovarajuće naknade određuje na osnovu člana 53. stav 3. istog zakona, kojim je propisano da na zahtev vlasnika poslužnog dobra nadležni državni organ utvrđuje i odgovarajuću naknadu, koju je vlasnik povlasnog dobra dužan da plati vlasniku poslužnog dobra. Navedeno potraživanje zastareva u opštem roku zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima koji počinje da teče, u smislu odredbe člana 158. Zakona o planiranju i izgradnji (prema kojoj se objekat može koristiti po prethodno pribavljenoj upotrebnoj dozvoli, koja se izdaje kada se utvrdi da je objekat, odnosno njegov deo podoban za upotrebu) od dana donošenja rešenja kojim se investitoru odobrava upotreba dalekovoda, pre čijeg izdavanja dalekovod nije mogao biti stavljen u funkciju i korišćen za prenos električne energije. Kako odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom i primena materijalnog prava zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, to odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 15.09.2022. godine, a podneskom od 21.09.2023. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 414.260,00 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković