Dopunskom presudom Osnovnog suda u Bečeju P 411/2020 od 28.04.2021. godine, odbijen je nepresuđeni deo tužbenog zahteva kojim tužilac-protivtuženi tražio da sud obaveže tužene-protivtužioce da mu solidarno predaju 2246,56 kilograma 15% koncentrata na ime 553 kilograma manjka težine tovljenika koje je predao. Odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je tužilac-protivtuženi preko dosuđenog iznosa na ime koncentrata od dosuđenih 9700 kilograma do traženih 2246,56 kilograma 15% koncentrata na ime 553 kilograma manjka težine tovljenika koje je predao.

Dopunskim rešenjem Osnovnog suda u Bečeju P 411/2020 od 13.07.2021. godine odbijen je zahtev tuženih-protivtužilaca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 117.000,00 dinara u odnosu na dopunsku presudu P 411/2020 od 28.04.2021. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3327/23 od 07.12.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje-protivtužene je delimično usvojena a delimično odbijena pa je presuda Osnovnog suda u Bečeju P 2119/12 od 29.04.2015. godine ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Bečeju P 411/20 od 10.12.2021. godine preinačena u stavu sedmom izreke tako što je odbijen protivtužbeni zahtev za isplatu 675.000,00 dinara na ime vrednosti 150 komada prasadi tuženih prosečne težine 25 kilograma po komadu, i 105.480,00 dinara na ime naknade za rad tuženih po osnovu 150 komada tovljenika, sa troškovima lečenja i osiguranja tovljenika, tj. ukupno 784.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.09.2005. godine do isplate, dok je u stavu osmom izreke prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih-protivtužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv preinačenog dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi-protivtužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP Vrhovni sud je našao da revizija tuženih-protivtužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka tuženi-protivtužioci se u reviziji paušalno pozivaju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pok. GG, pravni prethodnik tužilje- protivtužene i BB i VV tuženi-protivtužioci, ugovorili su zajednički tov svinja tovljenika putem ZZ „Zadrugar“ iz Vrbasa počev od 1990. odnosno 2000. godine, s tim što je ugovorna strana, kao kooperant, u svim ugovorima bio GG, s obzirom na to da je on i ranije kao ugovarač kooperant imao saradnju sa ovom zadrugom. Stranke su vršile uslužni tov tako što bi dali svoju prasad težine 25 kilograma i uslugu – rad na tovu tovljenika, dok je koncentrat obezbeđivala ZZ „Zadrugar“. Na kraju posla u svakom ugovoru vršio se obračun, te su parnične stranke srazmerno predatom broju tovljenika pravično delile ostvarenu zaradu- dobit. Po poslednjem zaključenom ugovoru br. 120/2003 od 24.09.2003. godine u kome su učestvovale parnične stranke, pok. GG naplatio je za ukupno predatih svojih 525 komada tovljenika, među kojima je bilo i 150 tovljenika u vlasništvu tuženih- protivtužilaca, iznos od 1.645.249,30 dinara što u sebi sadrži iznos od 912.624,00 dinara u gotovini, 200.000,00 dinara u gotovom novcu i 532.625,30 dinara na ime više preuzetog koncentrata i celokupni iznos je zadržao za sebe. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomske struke za 150 komada prasadi koja su vlasništvo tuženih, GG je dugovao tuženima iznos od 675.000,00 dinara, tuženi su uložili rad na uzgoju ovih tovljenika, koji zajedno sa veterinarskim uslugama iznosi 105.480,00 dinara, što ukupno iznosi 780.480,00 dinara. Za ukupno predatih svojih 525 komada tovljenika naplaćeno je 1.645.249,30 dinara, što po jednom tovljeniku iznosi 3.133,81. dinar, a za 150 komada tovljenika 470.071,20 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni i protivtužbeni zahtev primenom odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u stavu sedmom izreke tako što je odbio protivtužbeni zahtev za isplatu 675.000,00 dinara na ime vrednosti 150 komada prasadi tuženih prosečne težine 25 kilograma po komadu, i 105.480,00 dinara na ime naknade za rad tuženih na tovu 150 komada tovljenika sa troškovima lečenja i osiguranja tovljenika, tj. ukupno 784.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je odluku u stavu osmom izreke, kojim je obavezan tužilac da tuženima isplati 470.071,20 dinara na ime 150 komada tovljenika tuženih, čiju je vrednost tužilac naplatio od ZZ „Zadrugar“ dana 28.09.2005. godine sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.09.2005. godine do isplate potvrdio, sa obrazloženjem da shodno odredbi paragrafa 739. Srpskog građanskog zakonika koji se primenjuje na osnovu članu 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“, broj 86/46) tuženima- protivtužiocima pripada iznos od 470.071,20 dinara imajući u vidu da je za 525 komada tovljenika tužilac naplatio od ZZ „Zadrugar“ iz Vrbasa 1.645.249,30 dinara što po jednom tovljeniku iznosi 3.133,81 dinar a za 150 tovljenika koji su bili svojina tuženih-protivtužilaca iznosi 470.071,20 dinara.

Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Prema paragrafu 739. Srpskog građanskog zakonika koji se primenjuje na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“, broj 86/46) pri deobi koristi ortačke najpre će se odbiti uloženi ulozi; potom troškovi i pretrpljene štete; pa što preteče, ono će biti dobitak. Glavno pripada svakom svoje, dobitak će se deliti po meri uloga.

U konkretnom slučaju pokojni GG, pravni prethodnik tužilje, i tuženi- protivtužioci su vršili uslužni tov tako što bi dali svoju prasad i uslugu – rad na tovu tovljenika, dok je koncentrat potreban za prirast tovljenika obezbeđivala ZZ „Zadrugar“ iz Vrbasa, a na kraju posla u svakom ugovoru su vršili obračun i srazmerno predatom broju tovljenika pravično delili ostvarenu zaradu – dobit. Po realizaciji ugovora broj 12/2003 od 24.09.2003. godine ZZ „Zadrugar“ je pokojnom GG isplatio po odbitku troškova koje je snosio ZZ „Zadrugar“ ukupno 1.645.249,30 dinara za predatih 525 tovljenika, od kojih je 150 prasadi bilo vlasništvo tuženih- protivtužilaca. Tuženi-protivtužioci su uložili 150 prasadi, rad i dobili tovljenike koje su putem pokojnog GG predali ZZ „Zadrugar“ pa od ukupnog iznosa koji je pokojni GG naplatio od ZZ „Zadrugar“ tuženima-protivtužiocima pripada dobit srazmeran njihovom ulogu odnosno dobit na ime 150 tovljenika (3.133,81 dinar po tovljeniku) u iznosu od 470.071,20 dinara, imajući u vidu da je pokojni GG navedeni iznos stekao bez osnova znajući da pripada tuženima-protivtužiocima u kom slučaju se zatezna kamata, ako je sticalac nesavestan, računa od dana sticanja shodno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Nisu osnovani navodi u reviziji da se protivtužbeni zahtevi (osnovni i eventualni) međusobno isključuju te da je trebalo usvojiti osnovni tužbeni zahtev zato što tržišna vrednost prasadi koji su u suvlasništvu tuženih-protivtužilaca na dan 28.09.2005. godine iznosila 675.000,00 dinara koji je pravni prethodnik tužilje zadržao za sebe a koji je naplatio od ZZ „Zadrugar“.

Po nalaženju Vrhovnog suda, zahtevi da se isplate određeni novčani iznosi po različitim osnovima su sadržinski istovetni zahtevi, zbog čega ne mogu biti u odnosu osnovnog i eventualnog zahteva kako to tužilac tvrdi navodima u reviziji. Primarni i eventualni tužbeni zahtevi moraju se međusobno isključivati da bi egzistirali u okviru iste tužbe. Jasnije rečeno, ako se primarnim zahtevom traži plaćanje jedne sume, a eventualnim zahtevom takođe plaćanje druge sume, pa čak i iste ali po različitom pravnom osnovu, u takvoj situaciji se ne radi o primarnom i eventualnom tužbenom zahtevu s obzirom da se traži ista činidba. Sam pravni osnov ili različit iznos i postavljeni zahtev ne mogu biti elementi na osnovu kojih se pravi razlika između primarnog i eventualnog zahteva, jer pravni osnov utvrđuje sud u okviru postupka na osnovu činjenica koje je utvrdio te na osnovu njega odlučuje o obavezivanju tuženog na određenu činidbu a razlika u iznosu koji se traži ima uticaja na vrednost postavljenog tužbenog zahteva za plaćanjem.

Tuženi-protivtužioci su tužbenim zahtevom tražili isplatu dva različita iznosa odnosno većeg i manjeg, a po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud usvojio iznos od 470.071,20 dinara koji su tuženi-protivtužioci označili kao eventualni. Pokojni GG nije prodavao ZZ „Zadrugar“ prasad već tovljenike tuženih- protivtužilaca čiji su tov upravo tuženi-protivtužioci izvršili, zbog toga od isplaćenog iznosa tuženim-protivtužiocima kao ortacima pripada srazmerna vrednost uloga a srazmerno i postignuta korist koja se ogleda u dobiti ostvarenoj od ZZ „Zadrugar“ na kraju posla, nakon predaje tovljenika i odbitka troškova. Imajući u vidu da su tuženi-protivtužioci u ortakluk uložili 150 komada prasadi i rad na tovu sa troškovima lečenja i osiguranja tovljenika, što predstavlja ulog tuženih- protivtužilaca radi uslužnog tova i sadržana je u dobiti ostvarenoj od ZZ „Zadrugar“ na kraju posla- nakon predaje tovljenika i odbitka troškova, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Nisu osnovani navodi u reviziji tuženih-protivtužilaca da drugostepeni sud nije odlučio o ukupnim troškovima parničnog postupka i da nije pravnosnažno odlučeno o troškovima parničnog postupka ni delimično jer stav deseti izreke prvostepene presude nije potvrđen od strane drugostepenog suda a osim toga tuženi- protivtužioci su sa svojom protivtužbom pretežno uspeli u ovoj parnici. Tuženi- protivtužioci prvostepenu presudu, kojom je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, nisu pobijali, već su u izjavljenoj reviziji na odluku drugostepenog suda Gž 655/22 od 31.03.2022. godine pobijali samo odluku u delu o troškovima žalbenog postupka, drugostepeni sud je primenom odredbi čl. 165. i 153. stav 2. ZPP odbio zahtev tuženih-protivtužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković