Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava prvog i drugog navedenog člana zbog kojih se, pod uslovima iz člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP, taj vanredni pravni lek može izjaviti. Navodi revidenta o postojanju nedostataka zbog kojih se ne može ispitati pravilnost pobijane drugostepene presude nisu razmatrani, jer se njima ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja nije zakonski razlog za reviziju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je advokat i sa tuženim je zaključio dva ugovora o pružanju advokatskih usluga u periodu od 23.01.2013. godine do 28.02.2017. godine. Prvim ugovorom, zaključenim 10.01.2013. godine (zavedenim kod tuženog pod brojem 23 od 23.01.2013. godine), ugovoreno je da će tužilac obavljati sve advokatske poslove iz svoje delatnosti koje će tuženi plaćati odmah po ispostavljanju računa, po advokatskoj tarifi važećoj na dan isplate. Pravni odnos stranaka po tom ugovoru prestao je 01.01.2015. godine, jer su one 31.12.2014. godine zaključile novi ugovor o pružanju advokatskih usluga (zaveden kod tuženog pod brojem 463 od 31.12.2014. godine). Tim ugovorom (član 3) stranke su ugovorile da će tuženi na mesečnom nivou plaćati tužiocu iznos od 20.000,00 dinara na ime paušala i da će, na ime pruženih advokatskih usluga, za uspešno okončane sprove izvršiti isplatu za svaku preduzetu radnju priznatu od suda, tužilaštva ili drugog nadležnog organa, prema važećoj advokatskoj tarifi u roku od pet dana od dana naplate troškova od strane protiv koje je vođen postupak. Tuženi za pružene advokatske usluge po prvom ugovoru duguje tužiocu iznos od 2.273.496,00 dinara. Po drugom ugovoru tuženi je mesečno plaćao tužiocu ugovoreni paušalni iznos i između tog iznosa i iznosa nagrade za pružene advokatske usluge obračunate po advokatskoj tarifi (za radnje navedene u tabelarnom prikazu tužioca) postoji razlika od 1.965.075,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog na isplatu iznosa od 4.238.571,00 dinar sa zateznom kamatom od podnošenja tužbe. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na odredbi člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da su stranke u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoje obaveze i odgovorne su za njeno ispunjenje i odredbi člana 99. tog zakona kojom je propisano da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase (stav prvi), tuženi je dužan ispuniti ugovornu obavezu preuzetu članom 5. stav 2. tačka 4. ugovora o pružanju advokatskih usluga od 31.12.2014. godine i tužiocu isplatiti izvršene usluge na način i u rokovima predviđenim tim ugovorom.

Drugostepeni sud je delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio zahtev za isplatu iznosa od 1.965.075,00 dinara sa traženom zateznom kamatom. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na tumačenju člana 3. ugovora od 31.12.2014. godine u skladu sa članom 99. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi se obavezao da plati tužiocu izvršene advokatske usluge samo za uspešno okončane sporove, za svaku preduzetu radnju koju je priznao organ pred kojim je postupak vođen, u roku od pet dana od dana naplate troškova od strane protiv koje je vođen postupak, a te okolnosti - da su postupci okončani u korist tuženog i da je tuženi naplatio troškove od suprotne strane, tužilac nije dokazao da bi osnovano mogao potraživati nagradu po advokatskoj tarifi za preduzete radnje u tim postupcima.

Po oceni Vrhovnog suda, revizijskim navodima neosnovano se osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, kao i pravilnost primenjenog materijalnog prava.

Revident ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 121/12), član 5. stav 1. kojim je propisano da za pružanje kontinuirane pravne pomoći advokat može sa strankom ugovoriti naknadu u paušalnom iznosu, i da se tako ugovorena naknada ne može odnositi na radnje zastupanja pred sudovima i državnim organima, i člana 12. kojim je propisano da dosuda i naplata troškova na teret suprotne strane ne utiče na obračun troškova i naplatu nagrade i troškova između advokata i stranke. Tužilac je u ovom sporu tražio utvrđenje ništavosti ugovora o pružanju advokatskih usluga od 31.12.2014. godine, eventualno utvrđenje ništavosti samo člana 3. označenog ugovora, jer su protivni Zakonu o advokaturi, Kodeksu profesionalne etike advokata i Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Pravnosnažnom presudom P 1715/17 od 12.02.2021. godine odbijeni su tužbeni zahtevi za utvrđenje ništavosti navedenog ugovora, odnosno utvrđenje njegove delimične ništavosti. Zato se naplata novčanog potraživanja za pružene advokatske usluge može tražiti samo pod uslovima iz člana 3. ugovora - da je tuženi troškove naplatio od protivne strane i da su postupci u kojima ga je tužilac zastupao okončani u njegovu korist, što proizilazi i iz člana 5. stav 1. tačka 4. tog ugovora.

Delimičan uspeh tužioca u sporu utiče na visinu troškova postupka koji su mu dosuđeni, a delimičan uspeh tuženog u žalbenom postupku obavezuje tužioca na naknadu troškova tog postupka.

Iz tih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković