Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju revizija ukazuje, jer odluka o kamati u drugostepenoj odluci je rezultat primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi se 2003. godine obratio Agenciji ''VV'' koja se bavi posredništvom u davanju novca na zajam, radi dobijanja pozajmice pa je preko ove Agencije stupio u kontakt sa tužiocem kao zajmodavcem koji je tuženom 03.10.2003. godine pozajmio 10.000 evra sa rokom vraćanja od tri meseca i kamatom od 5% na mesečnom nivou. Tom prilikom je parničnim strankama u Agenciji objašnjeno da tuženi mora da garantuje nekom nepokretnošću kako bi dobio pozajmicu te da je uobičajeno da se u takvoj situaciji sačinjavaju predugovori o kupoprodaji nepokretnosti zbog čega je 03.10.2003. godine između parničnih stranaka zaključen predugovor o kupovini nepokretnosti koji je za predmet imao kuću broj ... u ulici ..., a koja je vlasništvo tuženog. Nakon isteka roka za vraćanje primljenog novca tuženi nije vratio novac, ali je ponovo kontaktirao Agenciju ''VV'' radi nove pozajmice zbog čega je tužilac 25.08.2005. godine tuženom pozajmio 15.000 evra sa rokom vraćanja od tri meseca i kamatom od 5% mesečno u koju svrhu je zaključen predugovor o kupoprodaji nepokretnosti iste sadržine kao i prethodni sve radi obezbeđivanja potraživanja s tim da su istog dana zaključili sporazum o raskidu prethodnog predugovora i taj raskid overili kod suda. S obzirom da tuženi nije vratio pozajmljeni iznos 13.02.2006. godine zaključen je ugovor o zajmu gde je konstatovano da je zajmodavac zajmoprimcu na pozajmicu dao 36.650 evra sa rokom vraćanja od tri meseca te da je u slučaju docnje zajmodavac ovlašćen da naplati celokupno potraživanje po osnovu založnog prava iz tog ugovora, a nakon pismene opomene upućene zajmoprimcu. Radi obezbeđenja tog potraživanja zajmoprimac se založnom izjavom saglasio da se u zemljišnim knjigama kod nadležnog suda u korist zajmodavca uknjiži založno pravo – hipoteka na njegovoj nepokretnosti – kući broj ... u ulici ... u .... Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn 2909/06 od 16.02.2006. godine dozvoljena je uknjižba založnog prava na pomenute nepokretnosti. Istog dana je zaključen sporazum o raskidu predugovora o kupoprodaji nepokretnosti, a koji je zaključen 25.08.2005. godine. Tuženi iznose koje je primio po osnovu zajma od tužioca nije vratio.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da je tužiočev tužbeni zahtev neosnovan jer je ugovor o zajmu ništav s obzirom da ne odgovara stvarnoj volji ugovornih strana. Parnične stranke su zaključile fiktivan pravni posao označavajući ga kao ugovor o zajmu znajući da tužilac nije lično pozajmio novac tuženom i znajući da iznos naveden u ugovoru kao iznos pozajmice ne odgovara istini, odnosno da predmet pozajmice nije bio iznos od 36.500 evra koliko je tužilac najpre tražio tužbenim zahtevom a što je kasnije smanjio na 25.000 evra. Zbog toga je tužbeni zahtev i odbijen kao neosnovan. Međutim, drugostepeni sud, a nakon održane rasprave nalazi da je naknadno opredeljen tužbeni zahtev tužioca, kojim je on tražio da mu tuženi vrati pozajmljeni iznos od 25.000 evra, osnovan jer je to upravo iznos koji je bio predmet ugovora o zajmu, a taj iznos tuženi tužiocu nije vratio. S obzirom da je iznos potraživanja obezbeđen založnim pravom na nepokretnostima to je tužilac ovlašćen da naplatu potraživanja vrši prodajom istih.

Odredbom člana 557. ZOO je propisano da ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenjenih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. U ovom sporu tužilac je, s pozivom na pismeni ugovor o zajmu na kome su potpisi ugovorača overeni kod suda, a potraživanje iz tog ugovora obezbeđeno upisani založnim pravom na nepokretnosti tuženog – kući, tužbeni zahtevom najpre tražio da mu tuženi vrati iznos od 36.650 evra sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti što je iznos naveden u ugovoru o zajmu, tvrdeći da je upravo toliko pozajmio tuženom. Međutim, prilikom saslušanja parničnih stranaka tužilac je naveo da je predmet pozajmice iznos od 25.000 evra pa je u tom smislu podneskom od 15.07.2013. godine svoje potraživanje smanjio na upravo pomenutih 25.000 evra sa kamatom. Ceneći i ostale izvedene dokaze, drugostepeni sud zaključuje da je navedeni iznos bio predmet zajma i da od tog iznosa tuženi tužiocu nije vratio ništa. Pri tome, sud nije uvažio iskaz tuženog kao parnične stranke koje je navodio da je nekoliko meseci vraćao po 500 evra na ime kamate. S obzirom da je u ovom slučaju drugostepeni sud po održanoj raspravi preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev kako je navedeno, to se revizijom po članu 407. stav 2. u vezi člana 403. stav 2. ZPP može pobijati i utvrđeno činjenično stanje što je tuženi u svojoj reviziji i uradio. Pošto, zbog svega navedenog pismeni ugovor o zajmu između stranaka ne može u ovom slučaju da bude pouzdan dokaz o visini pozajmljenog novca, a za pravilnu primenu odredbe člana 557. u vezi člana 562. stav 1. ZOO je neophodno da se utvrdi iznos koji je bio predmet zajma, po mišljenju ovog suda da bi se ta odlučujuća činjenica utvrdila bilo je neophodno da se u dokaznom postupku pažljivije ocene i drugi dokazi koji postoje u spisima predmeta, a pre svega pismene isprave. Naime, u sporazumu o raskidu predugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 25.08.2005. godine, kao i u sporazumu o raskidu predugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 13.02.2006. godine u članu 3. stoji da prodavac vraća kupcu celokupan iznos primljen prilikom zaključenja i overe predugovora te da više ne postoje bilo kakva uzajamna potraživanja po osnovu ovog pravnog posla. Drugostepeni sud je utvrdio da su predugovori sačinjavani kako bi se obezbedilo potraživanje iz usmenih ugovora o zajmu i to najpre iznosa od 10.000 evra, a potom iznosa od 15.000 evra. Pri svemu tome pada u oči okolnost da je 25.08.2005. godine sporazumno raskinut prethodni predugovor o kupoprodaji nepokretnosti i istog dana zaključen novi predugovor o kupoprodaji nepokretnosti, a da je taj drugi predugovor sporazumno raskinut onoga dana kada je overen ugovor o zajmu. Sve napred navedeno nužno je dovesti u vezu sa izjavom tuženog kao parnične stranke gde on tvrdi da je predmet zajma bio samo iznos od 8.000 evra.

Iz svega navedenog proizilazi da za sada pouzdano nije utvrđen iznos koji je bio predmet zajma između parničnih stranaka, kao ni da li je tuženi tužiocu od tog iznosa bilo šta vratio, a bez razjašnjenja tih pitanja nije moguće pravilno odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu. S tim u vezi je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 416. ZPP.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će pouzdano utvrditi koji je iznos bio predmet ugovora o zajmu između parničnih stranaka, da li je tuženi tužiocu u međuvremenu nešto od tog iznosa vratio, te koliko je preostali iznos koji tužilac može od tuženog osnovano potraživati.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić