Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević, Jasmine Simović, Dragane Marinković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Oliver Dojčinović advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo u Beogradu i BB iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Rnjaković advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene Republike Srbije izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 25215/21 od 06.03.2025. godine, na sednici održanoj 11.09.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene Republike Srbije izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 25215/21 od 06.03.2025. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene Republike Srbije izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 25215/21 od 06.03.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 25215/21 od 06.03.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tuženih i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 6266/2015 od 05.11.2020. godine u stavovima prvom i trećem izreke kojima su tuženi obavezani da na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate tužiocu 40.000,00 dinara za strah i 50.000,00 dinara za fizičke bolove, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2020. godine do isplate i naknade mu troškove parničnog postupka od 122.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je u drugom stavu izreke kojim je tužbeni zahtev odbijen za iznose od po još 100.000,00 dinara za strah i za fizičke bolove sa kamatom prvostepena presuda postala pravnosnažna bez žalbe. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena Republika Srbija je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija), sa predlogom da se ravizija smatra dozvoljenom i usvoji.

Posebna revizija je, prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) u vezi s odredbom člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, o kome odlučuje Vrhovni sud, ceneći da li postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom presudom je naknada nematerijalne štete nastale povređivanjem tužioca koji je policajac i koga je prilikom obavljanja radne dužnosti, odnosno vršenja intervencije, građanin udario u lice. Našavši da je tužena objektivno odgovorna za nastalu štetu koju je u konkretnom slučaju pretrpeo njen zaposleni (tužilac) obavljajući svoje dužnosti policajca, kao i da nije dokazala da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenog tužioca ili trećeg lica koju ona nije mogla predvideti i čije posledice nije mogla izbeći ili otkloniti da bi mogla biti oslobođena od odgovornosti za štetu nastalu na radu prilikom obavljanja opasne delatnosti, sudovi su pravnosnažnom presudom delimično usvojili tužbeni zahtev i obavezali tužene da tužiocu naknade štetu.

Revident ukazuje na značaj pravnog pitanja o oslobađanju tužene kao poslodavca od odgovornosti za štetu koju pretrpi policajac prilikom vršenja intervencije i na pravni stav izražen u presudi ovog suda Rev 438/2017 od 23.03.2017. godine, ali to ne predstavlja nužno različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, predloga koje su parnične stranke stavile tokom tih postupaka i od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom sporu. U ovom slučaju nema mesta odlučivanju o izjavljenoj reviziji ni iz drugih razloga iz člana 404. stav 1. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, odnosno za novim tumačenjem prava na kojem je zasnovan označeni pravni stav.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari od 16.04.2015. godine zahtevana je naknada štete u ukupnom iznosu od 290.000,00 dinara.

Iz izloženog preoizlazi da je pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno okončan postupak u sporu male vrednosti iz člana 468. stav 1. ZPP u kome revizija nije dozvoljena prema članu 479. stav 6. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u drugom stavu izreke i revizija tužene odbačena, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković