Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1190/24 od 02.04.2025. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu Gž 5982/19 od 05.12.2023. godine u četvrtom i petom stavu izreke, a žalba protivtužilaca je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 5982/19 od 05.12.2023. godine u drugom stavu izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev da se obavežu tuženi BB, VV, GG, da tužiocu protivtuženom solidarno isplati iznos od 113.600 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 25.07.2014. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 5982/19 od 05.12.2023. godine u šestom stavu izreke i obavezan tužilac protivtuženi da tužena protivtužiocu na ime naknade troškova prvostepenog i drugostepenog postupka isplati iznos od 1.798.125,00 dinara u roku od 15 dana od prijema presude. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca protivtuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, pobijajući drugostepenu presudu u stavu 2, 3. i 4. izreke.

Tuženi su dostavili odgovor na reviziju tužioca zahtevajući naknadu troškova revizijskog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u toku postupka. Ne postoji ni bitna povreda postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sukcesivno kupovao objekte na kp .. i .. KO ... u gradskoj opštini Palilula. Ugovorom 13796/02 overenim 02.10.2022. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu kupio je od DD magacinski prostor na adresi ... broj .., na parceli .. a DD je prethodno ugovorom od 2692/2 overenim 21.05.2002. godine pred Osnovnim sudom u Loznici isti stekla od DP „Drina“ Loznica; ugovorom Ov 5973/06 od 29.05.2006. godine, overenim pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, tužilac je od ĐĐ kupio poslovni objekat na adresi ... broj ..; ugovorom Ov 5076/07 overenim 19.04.2007. godine pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, kupio je objekat površine 5706 m2, na adresi ... br. .. od KK „Mladost“. Ugovorom Ov 15854/09 od 13.10.2009. godine, overenim 13.11.2009. godine, kupio je magacinski prostor od 53,55 m2, objekat označen brojem 28 na adresi ... br. .. od društva „Frigostroj“, Beograd, a koji je taj prostor kupio ugovorom Ov 3357/21, overenim 22.06.2001. godine pred Osnovnim sudom u Loznici od DP „Drina“. U LN predmetne parcele na kojima se nalaze objekti vode se kao gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini ali su nosioci prava korišćenja upisani bili EE i ŽŽ, sa udelom po ½ udela. Naznačene parcele su nasledili sada tuženi tj. pravni sledbenici EE i ŽŽ po rešenju Javnog beležnika Bojane Knežević Upp 26-2023 od 07.04.2023. godine. Pravni sledbenik ŽŽ je tuženi GG, a po rešenju Ov br.3661/15 od 08.07.2015. godine donetom od Prvog osnovnog suda u Beogradu. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 73489/10 od 27.04.2012. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca EE i ŽŽ i obavezan tuženi AA da se sa svim licima i stvarima iseli sa kat. parc. .. i .. KO ... . U predmetnim objektima sada se nalaze treća lica. Tužilac je podneo zahtev za legalizaciju predmetnih objekata ali mu to nije odobreno obzirom da su tuženi podneli zahtev za rušenje tih objekata jer su isti građeni bez odobrenja. Tužilac potražuje naknadu na ime ulaganja u objekte i parcele. Izveo je radove na sanaciji zemljišta da ne bi bilo plavljeno – izradio kanal, sredio prilaz. Na taj način je sprečio plavljenje terena. Smatra da su ti radovi bili neophodni. Tuženi protivtužioci potražuju novčani iznos na ime toga što je tužilac onemogućio njih da koriste predmetni magacinski prostor i parcele.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, sud je zaključio da tužilac nije dokazao da je izveo naznačene radove. Kanal je izrađen za vreme dok tužilac nije bio vlasnik objekata, a nije dokazao da je izveo i druge radove. Shodno članu 38. ZOSPO zaključio je da tužilac nema pravo na osnov sticanja bez osnova na naknadu tih troškova jer isti nisu bili nužni niti je dokazano da je sa takvim ulaganjima za koje tvrdi tužilac da je izvršio uvećana vrednost stvari. Tužilac nije dokazao da je preduzimao one troškove koji su korisni i za vlasnika lično. Shodno tome, tužbeni zahtev je odbio. Odbio je i protivtužbeni zahtev tuženih nalazeći da isti nisu dokazali da se tužilac u spornom periodu od 01.05.2012. godine do 29.02.2012. godine nalazio bez pravnog osnova u posedu predmetnog zemljišta da bi isti osnovano mogli da potražuju naknadu za korišćenje tuđe stvari shodno članu 219. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je apelacioni sud na osnovu izvedenih dokaza zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Naime, prema članu 38. Zakona o svojinsko-pravnim odnosima, propisano je da savesni držalac ima pravo na naknadu nužnih troškova za održavanje stvari, a može tražiti i naknadu korisnih troškova u meri u kojoj je vrednost stvari povećana, vlasnik stvari je dužan naknaditi u meri u kojoj ti troškovi nisu obuhvaćeni koristima koje je on dobio od stvari. U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da je izvršio određena ulaganja na parcelama. Drenažni kanal je betoniran. Radove je izvelo DP koje je isto koristilo i to više od deceniju pre nego što je tužilac ušao u posed, a tužilac nije dokazao da je izveo neke druge radove i da je imao bilo kakve troškove vezano za održavanje spornih nepokretnosti. Shodno tome, kako je utvrđeno da vrednost parcela nije uvećana ulaganjem tužioca to je pravilno drugostepeni sud postupio kada je tužbeni zahtev tužioca odbio.

Navodima iz revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. Revizijski navodi uglavnom se odnose na tumačenje da je tužilac legalno stekao pravo svojine na predmetnim objektima. Međutim, predmet tužbenog zahteva u ovom slučaju je sticanje bez osnova vezano za navodne radove koje je tužilac izveo na parceli a koji su doprineli uvećanju vrednosti iste. Sud nije vezan pravnim osnovom, već činjeničnim stanjem koje opredeljuje pravni osnov. Međutim, izvedenim dokazima pravilno je zaključeno da tužilac nije dokazao činjenice na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev, pa se stoga navodi iz revizije u smislu tumačenja da je stekao pravo svojine i na objektima na predmetnim parcelama ne mogu prihvatiti kao značajni u smislu donošenja drugačije odluke.

Pravilna je odluka o troškovima postupka.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Sud je odbio zahtev tuženih protivtužilaca za naknadu troškova za stručni sastav odgovora po reviziji, jer odgovor na reviziju po zakonu nije obavezan.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković