U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština ..., koga zastupa Tomislav Bondžulić advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Republike Srbije, Odeljenje u Užicu, radi naknade štete, odlučujući o revizijama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 957/22 od 13.05.2022. godine, na sednici održanoj 06.11.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 957/22 od 13.05.2022. godine u delu stava drugog izreke kojim je delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca, kao neosnovana.

USVAJA SE revizija tužene pa se PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 957/22 od 13.05.2022. godine u usvajajućem delu stava drugog izreke tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca za isplatu 9.933.594,31 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 11.02.2022. godine do isplate, kao neosnovan.

Preinačuje se rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 957/22 od 13.05.2022. godine tako što se obavezuje tužilac da na ime troškova celog postupka isplati tuženoj 269.900,00 dinara u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Užicu P 182/2021 od 11.02.2022. godine, odbijen je tužbeni zahtev da tužena na ime naknade štete isplati tužiocu 16.103.867,09 dinara ukupno, sa zakonskom zateznom kamatom na iznose od: 2.241.076,70 dinara od 04.04.2017. godine (dan otvaranja stečaja), 9.684.072,02 dinara od 24.11.2011. godine (po presudama), 3.403.581,95 dinara od 12.05.2017. godine (dan izvršnosti), 670.914,04 dinara (zakonska zatezna kamata na isplaćeni iznos od 547.527,98 dinara obračunata za period od 24.11.2011. do isplate 13.10.2020. godine) od 14.10.2020. godine, 65.483,66 dinara (zakonska zatezna kamata na isplaćeni iznos od 171.414,33 dinara obračunata za period od 04.04.2017. do isplate 13.10.2020. godine) od 14.10.2020. godine i 38.734,72 dinara (zakonska zatezna kamata na isplaćeni iznos od 104.822,55 dinara obračunata za period od 12.05.2017. do isplate 13.10.2020. godine) od 14.10.2020. godine, sve do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj plati 154.500,00 dinara na ime troškova postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 957/22 od 13.05.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je označena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i tužena obavezana da na ime naknade štete isplati tužiocu 9.933.594,31 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 11.02.2022. godine do isplate, dok je tužbeni zahtev odbijen za iznos preko dosuđenog do traženog od 16.103.867,09 dinara sa kamatom od 11.02.2022. godine, kao i za isplatu zakonske zatezne kamate na iznose od: 2.241.076,70 dinara za period od 07.07.2017. do 10.02.2022. godine, 9.684.072,02 dinara za period od 24.11.2011. do 10.02.2022. godine, 3.403.581,95 dinara za period od 12.05.2017. do 10.02.2022. godine, te na iznose od 670.914,04 dinara, 65.483,66 dinara i 38.734,72 dinara, sve za period od 14.10.2020. godine do 10.02.2022. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu 459.420,00 dinara na ime troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv označene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju su, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavili i tužilac, pobijajući odluku u delu kojim je njegov tužbeni zahtev odbijen i tužena, pobijajući odluku u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen, a oboje pobijajući i odluku o troškovima postupka iz stava trećeg izreke.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredaba člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana, a revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se izjavljenim revizijama ne ukazuje na povredu drugih procesnih odredaba koje drugostepeni sud nije primenio ili ih je nepravilno primenio čime bi učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka tužilac je 1993. godine kupio traktor od Industrije motora Rakovica (IMR), koji mu je isporučen sa nedostacima, a kako oni nisu otklonjeni, tužilac je 23.05.2003. godine podneo tužbu protiv prodavca u predmetu P 131/03 Opštinskog suda u Kosjeriću, po kojoj je usvojen tužbeni zahtev presudom od 24.04.2007. godine (pravnosnažna 18.09.2008. godine). Na osnovu te presude tužilac je u decembru 2008. godine predložio izvršenje pred dva suda, ali izvršenje nije određeno, pošto je njegov predlog za izvršenje odbijen rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I 17495/08 od 10.04.2009. godine, a odbačen rešenjem Opštinskog suda u Čajetini I 178/08 od 05.03.2009. godine, u oba slučaja suštinski zbog istih razloga – jer je Agencija za privatizaciju 23.02.2005. godine donela Odluku o restrukturiranju IMR, a tada važećim članom 20ž Zakona o privatizaciji bilo je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1) i da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida (stav 7).

Označena pravnosnažna presuda P 131/03 od 24.04.2007. godine (i presuda Okružnog suda u Užicu Gž 89/08 od 18.09.2008. godine kojom je ta presuda potvrđena) bile su ukinute rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 345/10 od 22.04.2010. godine, a spis vraćen na ponovno suđenje. S druge strane, Ustavni sud je utvrdio (rešenje Už 952/09 od 21.11.2011. godine) da je u navedenom izvršnom postupku Opštinskog suda u Čajetini tužiocu povređeno pravo na pravično suđenje, poništio je navedeno rešenje o odbačaju predloga za izvršenje (kao i rešenje Okružnog suda u Užicu Gž 933/09 od 04.05.2009. godine kojim je to rešenje bilo potvrđeno) i naložio donošenje nove odluke o predlogu za izvršenje, koji je u nastavku postupka ponovo odbačen (rešenje Osnovnog suda Užice I 201/12 od 17.05.2012. godine), pošto je izvršna isprava (presuda P 131/03 od 24.04.2007. godine) bila ukinuta pomenutim rešenjem Rev 345/10.

U nastavku parničnog postupka po tužbi od 23.05.2003. godine, koji je zatim vođen pred Osnovnim sudom u Požegi, Sudska jedinica Kosjerić, usvojen je tužbeni zahtev (presuda P 2842/10 od 24.11.2011. godine) i tuženi obavezan da isporuči nov traktor tužiocu i naknadi mu štetu od 9.936.074,82 dinara zbog nemogućnosti korišćenja traktora u periodu od 2000. do 2011. godine sa kamatom od presuđenja, dok je tužilac obavezan da doplati 110.470,00 dinara i vrati stari neispravni traktor. Ovu je presudu Apelacioni sud u Kragujevcu delimično potvrdio, a delimično preinačio (presuda Gž 2491/12 od 25.09.2012. godine) tako što je tužiocu dosudio 190.500,00 dinara na ime naknade štete, a tužbeni zahtev odbio preko tog iznosa za još 8.745.574,82 dinara, kao i za 295.525,68 dinara na ime naknade štete zbog nemogućnosti korišćenje sopstvene balirke za seno u 2006. godini. I u ovom postupku je Ustavni sud utvrdio (odluka Už 8460/12 od 16.04.2015. godine) povredu prava na suđenje u razumnom roku tužiocu, utvrdio mu pravo na naknadu nematerijalne štete od 500 evra, poništio označenu drugostepenu presudu i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi tužene na presudu P 2842/10, pa je u sprovođenju odluke Už 8460/12, Apelacioni sud u Kragujevcu presudom Gž 715/15 od 20.02.2017. godine ukinuo prvostepenu presudu P 2842/10 od 24.11.2011. godine, obavezao tuženog da isporuči tužiocu novi traktor i naknadi mu štetu od 3.878.356,50 dinara zbog nemogućnosti korišćenja traktora u periodu od 2000. do 2002. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 24.11.2011. godine do isplate, obavezao tužioca da tuženom doplati 110.470,00 dinara i vrati mu stari neispravni traktor, dok je tužbeni zahtev odbio za naknadu štete u periodu od 2003. do 2010. godine u iznosu od 6.353.243,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.11.2011. godine. Ovu presudu je, po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud preinačio (presuda Rev 3889/2018 od 15.10.2018. godine) tako što je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati 6.353.243,50 dinara na ime naknade štete zbog nemogućnosti korišćenja kupljenog traktora u periodu od 2003. do 2010. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 24.11.2011. godine.

U međuvremenu je nad IMR otvoren stečajni postupak (rešenje Privrednog suda u Beogradu St 27/17 dana 04.04.2017. godine) u kom su tužiocu utvrđena potraživanja od 7.150.044,14 dinara, od 2.238.461,03 dinara i od 1.368.854,00 dinara (ukupno 10.757.359,17 dinara) u trećem isplatnom redu, od čega mu je 13.10.2020. godine isplaćeno 823.764,86 dinara, odnosno 7,66%, a ostalo neisplaćeno 9.933.594,31 dinar. Tužilac je podneo tužbu u ovom postupku 29.08.2019. godine zahtevajući od tužene naknadu materijalne štete u iznosu neisplaćenom u stečajnom postupku, zasnivajući odgovornost tužene na odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima s obzirom na neažurano, neodgovarajuće i neblagovremeno postupanje njenih pravosudnih organa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio jer tužilac nije, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podnosio prigovor za ubrzanje postupka u stečajnom postupku niti drugo pravno sredstvo kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega nije bila ni utvrđena povreda tužiočevog prava na suđenje u razumnom roku.

Drugostepeni sud je smatrao da odgovornost tužene države proizlazi iz činjenice da su njeni organi postupali protivno načelu suđenja u razumnom roku, zbog čega tužilac nije mogao da namiri svoje potraživanje po pravilima prioritetnog namirenja, već je došlo do stečaja u kome je tužilac namiren samo u neznatnom delu zbog čega mu pripada iznos celokupnog nenamirenaog a priznatog potraživanja u stečajnom postupku, za koji je obavezao tuženu da tužiocu naknadi imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku od 9.933.594,31 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 11.02.2022. godine do isplate, dok je za iznos preko toga, do traženog od 16.103.867,09 dinara sa kamatom, tužbeni zahtev odbio.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom tužene osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava učinjenu od strane drugostepenog suda.

Pravo na mirno uživanje imovine garantovano je Ustavom Republike Srbije (član 58) i Protokolom broj 1 uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1) tako što niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima materijalnog prava. Pretpostavka je da se zaštita prava na imovinu ostvaruje u razumnom roku. Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/15) propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31), pri čemu sud primenjuje, pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Pravo na pravično zadovoljenje, saglasno članu 22. tog zakona, ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena i to kada istekne rok u kome je sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena – kad primi rešenje o usvajanju žalbe.

Pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se sprovodi nad dužnikom sa većinskim društvenim kapitalom podrazumeva najpre da je u tom postupku doneto rešenje kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, tužilac ne stiče automatski pravo na naknadu imovinske štete od tužene samim donošenjem rešenja kojim mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, ne mogu se izjednačiti slučajevi u kojima se donose odluke protiv društvenih ili državnih preduzeća na osnovu potraživanja iz radnog odnosa sa slučajevima u kojima postoji potraživanje prema tim preduzećima koje proističe iz komercijalnih pravnih poslova.

Objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi s vršenjem svojih funkcija u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nastaje samo na osnovu objektivnih uslova – štete i uzročne veze, pri čemu se uzročna veza utvrđuje, shodno članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu pravila o „adekvatnoj uzročnosti“. Prema tim pravilima, uzrok štete je samo onaj događaj čijem redovnom dejstvu odgovara konkretna šteta, odnosno koji je po svojoj prirodi adekvatan toj šteti. Uzročnu vezu dokazuje oštećeni koji traži naknadu štete, osim ako je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari ili opasnom delatnošću, kad postoji zakonska pretpostavka da šteta potiče od te stvari, odnosno delatnosti, saglasno članu 173. Zakona o obligacionim odnosima, koji se u konkretnom slučaju ne primenjuje.

Pravilo o objektivnoj odgovornosti primenjeno na konkretan slučaj, sve i da je u njemu bila utvrđena povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, a nije, ne znači da bi tužilac utvrđenjem te povrede stekao pravo na naknadu imovinske štete od države. Tužilac je bio dužan da dokaže da je u vreme pokretanja stečaja stečajni dužnik imao imovinu dovoljnu za namirenje tužiočevog potraživanja (uz poštovanje redosleda naplate), a da se nije namirio jer je stečajni sud postupao nedelotvorno i van razumnog roka. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju stečajni postupak nad stečajnim dužnikom IMR otvoren 2017. a zatvoren 2020. godine, da tokom tog postupka nije utvrđena povreda tužiočevog prava na suđenje u razumnom roku, kao i da tužilac nije dokazao da je imovina stečajnog dužnika u vreme pokretanja stečajnog postupka bila dovoljna da on namiri svoje potraživanje uz poštovanje redosleda naplate, a da to nije učinjeno jer stečajni sud nije postupao u razumnom roku i delotvorno, Vrhovni sud nalazi da tužena država revizijom osnovano ukazuje da ne postoji njena odgovornost za naknadu štete u konkretnom slučaju i da je drugostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je pobijanu presudu preinačio, kao u drugom stavu izreke, istovremeno odbivši reviziju tužioca zbog neosnovanosti njegovog potraživanja s obzirom na iznete razloge, pa je doneo odluku kao u izreci na osnovu člana 414. i 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima celog postupka iz stava trećeg izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1, 154. i 162. ZPP, imajući u vidu uspeh tužene, kojoj je dosuđen iznos od 269.900,00 dinara, od čega 45.000,00 dinara na ime sastava odgovora na tužbu, po 90.000,00 dinara na ime žalbe od 01.12.2020. godine i revizije, kao i 45.900,00 dinara za zastupanje na jednom održanom ročištu, sve odmereno prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković