Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 … 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa prvotuženom BB bio u sporu povodom naplate potraživanja u predmetu Višeg suda u Beogradu P 5/15. Radi obezbeđenja potraživanja tužioca u tom postupku doneto je rešenje P 5/15 od 15.02.2015. godine, kojim je određena privremena mera i prvotuženoj zabranjeno otuđenje i opterećenje stana broj 5, površine 54 m2, u zgradi u ulici ... broj .., izgrađenoj na katastarskoj parceli broj .., upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO ... . Navedeno rešenje postalo je pravnosnažno i izvršno 10.12.2015. godine, ali zabeležba ove zabrane nije izvršena kod nadležne službe za katastar nepokretnosti. Dalje je utvrđeno da su tuženi dana 14.02.2017. godine zaključili ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti, i to prvotužena BB kao prodavac, a drugotuženi VV kao kupac. Ugovor je solemnizovan pred javnim beležnikom Tatjanom Bošković pod brojem OPU-81-17, u celosti je izvršen, drugotuženi je isplatio kupoprodajnu cenu, stupio u posed nepokretnosti i po osnovu tog ugovora upisao pravo svojine na predmetnom stanu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio ništavost navedenog ugovora, polazeći od stanovišta da je prvotužena zaključila ugovor suprotno pravnosnažnoj privremenoj meri zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti, zbog čega je predmet ugovorne obaveze nedopušten i protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima u smislu odredbe člana 12, 47. i 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je suprotnog stanovišta. Obrazlaže da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji od 14.02.2017. godine, jer zabrana raspolaganja nije bila upisana u javne knjige u smislu odredbe člana 463. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pa je drugotuženi postupao kao savestan kupac, pouzdajući se u stanje upisano u katastar nepokretnosti. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora.

Revizija tužioca nije osnovana.

Drugostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo na osnovu kog je odbio tužbeni zahtev.

Ne mogu se kao osnovani prihvatiti revizijski navodi da, sama činjenica što je prvotužena raspolagala nepokretnošću suprotno privremenoj meri, nužno vodi ništavosti ugovora o kupoprodaji zaključenog sa kupcem, bez obzira na kupčevu savesnost. Privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja proizvodi dejstvo prema licu kome je naložena i predstavlja sredstvo obezbeđenja potraživanja, ali sama po sebi ne stvara založno pravo, niti automatski isključuje zaštitu trećeg savesnog lica koje je pravni posao zaključilo pouzdajući se u stanje javnih knjiga. Navedeno proizlazi iz odredbi člana 454, 465. i 467. Zakona o izvršenju i obezbeđenju(„Sl. glasnik RS“, br. 106/2015 … 113/2017 – autentično tumačenje) važećeg u momentu zaključenja pobijanog ugovora, kojim odredbama je definisana pravna priroda privremene mere, kao i značaj i pravni domašaj upisa privremene mere u Registar sudskih zabrana koji se vodi kod Agencije za privredne registre.

U konkretnom slučaju, zabrana raspolaganja predmetnom nepokretnošću nije bila upisana u Registru sudskih zabrana, niti je uneta zabeležba u katastru nepokretnosti o postojanju zabrane raspolaganja, iz koje bi drugotuženi kao kupac mogao saznati da je raspolaganje predmetnim stanom ograničeno. Naprotiv, iz stanja javnih knjiga proizlazilo je da na nepokretnosti nema upisane zabrane otuđenja i opterećenja. Drugotuženi je ugovor zaključio u propisanoj formi, pred javnim beležnikom, isplatio kupoprodajnu cenu, primio nepokretnost u posed i potom se upisao kao vlasnik. Na osnovu tako utvrđenih činjenica, pravilan je zaključak da je drugotuženi postupao kao savestan kupac.

Revizijskim navodima tužilac insistira na nesavesnosti prvotužene, koja je znala za postojanje privremene mere i uprkos tome zaključila ugovor o kupoprodaji. Međutim, ta činjenica nije sporna, niti je drugostepeni sud zanemaruje. Naprotiv, drugostepeni sud je pravilno razlikovao pravne posledice nesavesnog postupanja prvotužene od pitanja punovažnosti ugovora u odnosu na drugotuženog kao savesnog kupca. Nesavesnost prvotužene može biti osnov njene odgovornosti prema tužiocu zbog nepoštovanja privremene mere, uključujući i pravo tužioca na naknadu štete u smislu člana 454. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ali ne dovodi, sama za sebe, do ništavosti ugovora zaključenog sa savesnim trećim licem.

Ovakvo stanovište sledi i iz člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima nije ništav ako cilj povređenog pravila upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju propisuje što drugo. Upravo je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, u članu 454, propisana posebna posledica nepoštovanja privremene mere, i to pravo izvršnog poverioca da od lica koje je bilo dužno da poštuje privremenu meru zahteva naknadu štete koju je pretrpeo zbog toga što mera nije poštovana. Pored toga, član 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima izričito propisuje da, ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor ostaje na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosi odgovarajuće posledice. U konkretnoj pravnoj stvari zabrana otuđenja i opterećenja bila je izrečena prvotuženoj, kao licu protiv koga je mera određena. Drugotuženi nije bio učesnik postupka u kome je mera određena, niti je iz javnih knjiga mogao saznati za postojanje zabrane. Zato povreda zabrane od strane prvotužene ne može imati za posledicu gubitak prava savesnog kupca koji se pouzdao u javne knjige, već povlači posledice prema licu koje je bilo dužno da meru poštuje.

Neosnovani su revizijski navodi da načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. Zakona o obligacionim odnosima u ovom slučaju nalaže utvrđenje ništavosti ugovora, bez obzira na savesnost kupca. Načelo savesnosti i poštenja primenjuje se u odnosu na konkretne učesnike obligacionog odnosa i ne može se tumačiti tako da se savesnom kupcu uskrati pravna zaštita samo zato što je druga ugovorna strana postupala suprotno obavezi koja joj je bila određena, a koja nije bila objavljena u zakonom predviđenom javnom registru. Naprotiv, pravni poredak istovremeno štiti i načelo savesnosti i poštenja i načelo pouzdanja u javne knjige, pa se u situaciji kada je treće lice savesno steklo pravo na osnovu stanja upisanog u katastar nepokretnosti, ne može naknadno teretiti posledicama propusta izvršnog poverioca da zabranu raspolaganja učini vidljivom u javnom registru u smislu odredbe člana 463. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Prema tome, suprotno revizijskim navodima, predmet ugovorne obaveze u konkretnom slučaju nije bio nedopušten u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima. Predmet ugovora bila je kupoprodaja nepokretnosti koja je postojala, bila određena i upisana u katastar nepokretnosti, a zabrana raspolaganja nije bila objavljena u javnim knjigama. Povreda privremene mere od strane prvotužene ne čini sam predmet ugovorne obaveze nedopuštenim u odnosu na savesnog kupca, već predstavlja povredu mere obezbeđenja za koju zakon predviđa posebne posledice.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 14.02.2017. godine. Zbog toga nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni odredaba čl. 12, 47, 103. i 104. Zakona o obligacionim odnosima, niti navodi kojima se ukazuje na potrebu drugačijeg tumačenja odnosa načela pravne sigurnosti i načela savesnosti i poštenja.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković