Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon ), ispitao je pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao advokat u toku 2015. godine bio osiguran od profesionalne odgovornosti na osnovu Ugovora o kolektivnom osiguranju od profesionalne odgovornosti advokata od 19.05.2014. godine, koji je zaključila Advokatska komora Beograda, kao ugovarač osiguranja, sa tuženim, kao osiguravačem. Po članu 1. ugovora predmet osiguranja je zakonska (građansko-pravna) profesionalna odgovornost advokata – članova ugovarača osiguranja za štete koje su nastale klijentima kao posledica bavljenja advokaturom. Na osiguranja se primenjuju Uslovi za osiguranje profesionalne odgovornosti advokata i polise osiguranja. Osigurani slučaj prema Uslovima za osiguranje profesionalne odgovornosti advokata je svaki pojedinačno određeni, iz nehata, propušteni oblik pravne pomoći ili učinjena profesionalna greška, prema članu 3. navedenih Uslova, kojima se trećim licima (klijentima) prouzrokuje šteta. Smatra se da je osigurani slučaj nastao onda kada je došlo do neispunjenja, delimičnog ispunjenja ili neurednog ispunjenja obaveze osiguranika, predviđenih pozitivnim propisima i Kodeksom profesionalne etike advokata. Tužilac je kao advokat zastupao privredno društvo „I i D“ DOO Vitance u parničnom postupku pred Privrednim sudom u Čačku P 165/2013 protiv privrednog društva „Akvapan inženjering“ DOO Čačak radi naknade materijalne štete. U toku tog postupka tužilac je kao punomoćnik učinio profesionalnu grešku na taj način što je propustio da dođe na glavnu raspravu koja je bila zakazana za 28.05.2015. godine. Podneskom pre ročišta tražio je da se ročište ne održi iz razloga što nalaz veštaka još uvek nije bio dostavljen. Pored toga, tužilac je dana 28.05.2015. godine, bio pozvan kao svedok u predmetu koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje zbog izostanka kolege iz kancelarije na zakazano ročište. Privredni sud u Čačku je 28.05.2015. godine u predmetu P 165/2013 doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom i klijent tužioca obavezan je da isplati tuženom 200.500,00 dinara na ime troškova postupka. Protiv navedenog rešenja tužilac je kao punomoćnik podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji je odbačen kao neblagovremen, a zatim je izjavio žalbu Privrednom apelacionom sudu koji je rešenjem Pž 267/2016 od 21.01.2016. godine odbio žalbu kao neosnovanu. Na taj način privredno društvo koje je zastupao tužilac pretrpelo je materijalnu štetu u iznosu od 620.937,00 dinara, koliko su iznosili troškovi koje je klijent imao prema tužiocu kao punomoćniku, zatim prema tuženom i prema sudu. Po zahtevu privrednog društva koje je tužilac zastupao kao klijenta, tuženi je kao osiguravač na ime naknade štete isplatio samo deo štete u iznosu od 58.500,00 dinara, na ime troškova postupka koji su nastali posle donošenja rešenja o povlačenju tužbe. Tužilac je od strane tuženog kao osiguravača obavešten da je njegovom klijentu isplaćen iznos od 58.500,00 dinara, na ime troškova takse na rešenje o odbačaju predloga za vraćanje u pređašnje stanje, takse na drugostepenu odluku i da su nakon prigovora priznati i troškovi takse na žalbu, kao direktna posledica greške advokata u predmetnom štetnom događaju. Tužilac se takođe obraćao tuženom u vansudskom postupku za isplatu potpune štete njegovom klijentu, ali je tuženi odbio zahtev nalazeći da ostali troškovi u odštetnom zahtevu nisu predmet osiguranja u smislu Uslova osiguranja jer se ne smatra štetom ono što je izgubljena dobit, izmakla korist i svaka druga direktna ili indirektna imovinska korist za treća lica koja bi eventualno mogla nastati meritornom odlukom suda da nije bilo propuštanja nekog od oblika pravne pomoći ili profesionelne greške osiguranika. Tužilac je zatim sa klijentom, privrednim društvom „I i D“ DOO Vitance zaključio ugovor o poravnanju po kom je klijentu isplatio ukupan iznos od 562.437,00 dinara. Prema Uslovima za osiguranje profesionalne odgovornosti advokata predmet osiguranja je zakonska (građansko-pravna) profesionalna odgovornost osiguranika za štete koje su nastale klijentima kao posledica bavljenja advokaturom (član 3.) Osigurani slučaj je svaki pojedinačno određeni propušteni oblik pravne pomoći ili učinjena profesionalna greška kojima je trećim licima prouzrokovana šteta. Smatra se da je osigurani slučaj nastao onda kada je bez krivice osiguranika koji je postupao sa povećanom pažnjom prema pravilima struke to jest postupao sa pažnjom dobrog stručnjaka došlo do neispunjenja, delimičnog ispunjenja ili neurednog ispunjenja obaveze osiguranika predviđenih propisima građanskog i krivičnog prava, Zakonom o advokaturi i Kodeksom profesionalne etike advokata (član 4. uslova).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je profesionalnom greškom tužioca, kao advokata, njegovom klijentu prouzrokovana materijalna šteta, čime je nastupio osigurani slučaj iz člana 4. Uslova za osiguranje, pa kako je tuženi kao osiguravač samo delimično isplatio štetu klijentu tužioca kao trećem licu, to je u obavezi da tužiocu koji je klijentu naknadio pun iznos štete istu isplati, odnosno tužilac je stekao pravo da zauzme mesto poverioca (svog klijenta) u odnosu na tuženog kao dužnika na osnovu članova 299. i 300. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je kao osiguranik aktivno legitimisan da zahteva od tuženog isplatu iznosa koji je isplatio svom klijentu, kao štetu koja je nastala kao posledica profesionalne greške advokata, pri čemu je tuženi pasivno legitimisan, kao osiguravač.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da je propust tužioca kao advokata da pristupi na zakazano ročište posledica krajnje nepažnje koja na osnovu člana 7. Uslova za osiguranje profesionalne odgovornosti advokata isključuje iz osiguranja navedeni propust, pa tužilac kao štetnik ne može zahtevati od tuženog regres do visine isplaćenog iznosa svom klijentu, s obzirom da je kao advokat bio dužan u smislu člana 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima da u izvršavanju svojih obaveza iz svoje profesionalne delatnosti postupa sa povećanom pažnjom prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka). Krajnja nepažnja podrazumeva da je štetnik u svom postupanju zanemario i onakvu pozornost koja se može i mora očekivati od svakog čoveka prosečnih sposobnosti. Zato je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave izveo drugačiji činjenični zaključak o nastupanju osiguranog slučaja, odnosno postojanju uslova za isključenje iz osiguravajućeg pokrića po Uslovima za osiguranje profesionalne odgovornosti advokata i stepenu krivice osiguranika u konkretnom slučaju od onog koji je izveo prvostepeni sud, ocenom izvedenih dokaza. Naime, prvostepeni sud je ocenom svih izvedenih dokaza zaključio da je tužilac učinio profesionalnu grešku prema svom klijentu čime je nastupio osigurani slučaj iz člana 4. Uslova za osiguranje, zbog čega je za klijenta nastupila materijalna šteta, pa je tuženi kao osiguravač koji je delimično naknadio štetu trećem licu (klijentu tužioca) u obavezi da tužiocu naknadi pun iznos štete koju je isplatio svom klijentu, pri čemu je tuženi kao osiguravač izvršio obračun naknade iz osiguranja odgovornosti sa konstatacijom o prijavi štete, vremenu i mestu nastanka osiguranog slučaja (28.05.2015. godine u Čačku), te da je uzrok štete učinjena profesionalna greška po polisi. Imajući u vidu navedeno, za zaključak o postojanju uslova za isključenje iz osiguravajućeg pokrića u konkretnom slučaju shodno članu 7. Uslova za osiguranje profesionalne odgovornosti advokata, nužno je bilo ocenom svih izvedenih dokaza utvrditi i razjasniti sve okolnosti u pogledu stepena krivice osiguranika (namera ili gruba nepažnja) u nastupanju osiguranog slučaja. Drugostepeni sud je postupajući na izložen način učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. tačka 4. i 383. stav 3. i 4. Zakona o parničnom postupku što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilna odluke, a koja predstavlja revizijski razlog (član 407. stav 1. tačka 3. ZPP). Zato je Vrhovni sud ukinuo pobijanu presudu i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Drugostepeni sud će otkloniti nedostatke na koje je ukazano ovim rešenjem kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku. Odluka o troškovima postupka je ukinuta jer zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

Na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković