Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Umešač na strani tuženog je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. i 403. stav 2. tač. 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je decembra 2013. godine kupio poslovne prostorije ukupne površine 161m2 kao preduzetnik, odnosno vlasnik ... u ... (brisan je iz registra privrednih subjekata 27.05.2019. godine) i počeo da gradi objekat nedaleko od svog restorana. U periodu od 2014. do 2016. godine pozajmio je od tuženog u više navrata ukupno 30.000 evra.

Tužilac i njegova supruga su 27.06.2017. godine sačinili izjavu – priznanicu o tome da su kao supružnici i solidarni zajmoprimci u više navrata pozajmili od tuženog 30.000 evra ukupno, uz obavezu da taj dug vrate do 01.08.2016. godine, koji nisu vratili, te da se solidarno obavezuju da će ga vratiti sa kamatom do 30.12.2017. godine, koja je overena od strane javnog beležnika – umešača na strani tuženog 27.07.2017. godine pod UOP – I: 4461-2017.

Između tužioca i tuženog zaključen je 25.07.2018. godine ugovor o zajmu kojim su najpre konstatovane okolnosti iz navedene izjave, a zatim se tužilac obavezao da vrati 30.000 evra koje je tuženi pozajmio njemu i njegovoj supruzi, kao i 1.347 evra na ime zakonske zatezne kamate, najkasnije do 30.09.2018. godine (i taj ugovor je takođe overen od strane umešača). Istog dana je tužilac dao i založnu izjavu (tog dana umešač je i nju overio pod OPU 1042-2018) kojom se bezuslovno saglasio da se u korist tuženog, radi obezbeđenja potraživanja tuženog po osnovu ugovora o zajmu od 25.07.2018. godine, upiše vansudska hipoteka na tužiočevom restoranu. Izjavom je konstatovano da je tužilac založenu nepokretnost stekao u bračnoj zajednici sa svojom suprugom, ali i da na predmetnoj imovini druga lica ne polažu bilo koje svojinsko ili drugo pravo koje isključuje, umanjuje ili ograničava tužiočevo pravo svojine, te da ga je javni beležnik poučio da je imovina stečena u braku i vanbračnoj zajednici zajednička imovina supružnika, odnosno vanbračnih partnera, da je za njeno otuđenje potrebna saglasnost drugog supružnika odnosno vanbračnog partnera, da je založena predmetna nepokretnost zajednička imovina tužioca i njegove supruge, kao i da je potrebno da se i supruga saglasi u formi javnobeležničkog zapisa sa njegovom založnom izjavom.

Tužiočev brak (zaključen 1983. godine) razveden je presudom od 13.02.2020. godine, čijom je izrekom utvrđeno i da se stranke odriču međusobnih potraživanja po osnovu imovine zajednički stečene u braku, kao i međusobnih prava i obaveza po osnovu te imovine. Tužilac nije izmirio dug u ugovorenom roku, pa je tuženi podneo sudu predlog za izvršenje i založena nepokretnost je prodata na javnoj prodaji maja 2020. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio ništavost založne izjave polazeći od odredaba iz čl. 171. stav 1, 174. st. 1. i 3. i 176. stav 2. Porodičnog zakona, kao i člana 3, člana 6. stav 2. i čl. 10. i 14. Zakona o hipoteci. Prvostepeni sud zaključuje da založnu izjavu datu radi upisa založnog prava na nepokretnosti koja je u zajedničkoj svojini supružnika moraju dati oba supružnika i to izričito i u formi potrebnoj za davanje založne izjave odnosno u obliku javno beležničkog zapisa ili javno beležnički potvrđene (solemizovane) isprave. Kako takva saglasnost ne može biti prećutna, niti se može pretpostaviti, već mora biti izričita i jasno data, a nje nije bilo, prvostepeni sud zaključuje da je navedena založna izjava ništava.

Po nalaženju drugostepenog suda, iz pravnosnažne presude kojom je razveden brak tužioca i njegove supruge proizilazi da su supružnici tom presudom podelili zajedničku imovinu tako što su se odrekli međusobnih potraživanja po osnovu zajednički stečene imovine u braku, kao i svih međusobnih prava i obaveza po osnovu te imovine, te da je na taj način založena nepokretnost pripala tužiocu, pošto se njegova bivša supruga, koja je takođe bila zajmoprimac zajma obezbeđenog hipotekom, odrekla svog suvlasničkog udela na založenoj nepokretnosti u korist tužioca. Stoga, po nalaženju drugostepenog suda, na dan 13.02.2020. godine kada je doneta presuda o razvodu braka, prestala je i zakonska pretpostavka o upisu navedene nepokretnosti na oba supružnika, s obzirom na odredbu člana 176. stav 2. Porodičnog zakona.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti založne isprave, primenivši odredbu člana 176. Porodičnog zakona kojom je propisano da se smatra da je upis izvršen na oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine, odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud. U konkretnom slučaju postoji sporazum stranaka sadržan u presudi o razvodu braka iz koga proizlazi da tužiočeva bivša supruga ne ističe nikakvo potraživanje prema tužiocu i da se i ona, kao i tužilac, odriču međusobnih potraživanja po osnovu imovine zajednički stečene u braku, kao i međusobnih prava i obaveza po osnovu te imovine. Kako je obaveze vraćanja zajedničkog duga tuženom na sebe preuzeo tužilac, obezbedivši to potraživanje tuženog založnom izjavom na predmetnoj imovini, a s obzirom na sporazum supružnika koji je sud konstatovao presudom o razvodu braka od februara 2020. godine, proizilazi da su se supružnici sporazumno dogovorili da sporna nepoketnost predstavlja vlasništvo tužioca, zbog čega je u konkretnom slučaju pravilnom primenom materijalnog prava doneta odluka o tužbenom zahtevu.

Sud je cenio navode revizije, pa je našao da su isti neosnovani. Kako je drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i potpune razloge koje Vrhovni sud u svemu prihvata kao pravilne, suprotni navodi revizije nisu osnovani.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u prvom stavu izreke.

Pošto troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković