Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 315/18 od 08.11.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P 1244/13 od 01.11.2017. godine u prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i sedmom stavu izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložili da se, radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava, o reviziji odlučuje na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, sa predlogom da se ista odbaci kao nedozvoljena i tužioci obavežu da joj nadoknade troškove postupka po tom vanrednom pravnom leku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP), propisano je da je revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je to potrebno radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava (posebna revizija).

Shodno stavu drugom ove odredbe, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog, Vrhovni kasacioni sud odlučuje u veću od pet sudija.

Prema ustaljenoj sudskoj praksi, supružnici mogu između sebe zaključiti punovažan ugovor o doživotnom izdržavanju. Takav ugovor nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, i kad su obaveze davaoca izdržavanja identične sa njegovim zakonskim obavezama izdržavanja supružnika. Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 517/15 od 06.04.2016. godine, na koju se tužioci pozivaju kao primer neujednačene sudske prakse u sporu za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog zbog nedopuštene pobude iz člana 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ne opravdava odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca jer je doneta u sporu koji činjenično nije u potpunosti identičan sa ovim sporom. U sporu u kojem je označena presuda doneta utvrđeno je da životni i materijalni uslovi primalaca izdržavanja (oboje su imali penzije i bili uobičajenog zdravstvenog stanja za njihove godine) nisu ukazivali na neophodnost zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, te da je motiv (pobuda) za zaključenje tog ugovora bilo stambeno obezbeđenje davaoca izdržavanja jer je zakonska naslednica primalaca izdržavanja - njegova polusestra po ocu, bila materijalno obezbeđena. I u ovom sporu primalac izdržavanja je imao penziju (u jednom periodu veću a nakon toga manju od penzije tužene - davaoca izdržavanja), ali se u vreme kada je ugovor zaključen njegovo zdravstveno stanje pogoršalo pa je osporeni ugovor zaključen sa ciljem da se obolelom primaocu izdržavanja obezbedi nega i briga u bolesti. Okolnost da je primalac izdržavanja oboleo od kancerogenog oboljenja i da je to tuženoj bilo poznato, sama po sebi ne znači da bi ugovor trebalo poništiti. I u tom pogledu već postoji izgrađena sudska praksa da teško oboljenje primaoca izdržavanja, koje podleže odgovarajućem medicinskom tretmanu, ne mora da ukazuje na blisku smrt i kraće trajanje obaveza davaoca izdržavanja iz ugovora o doživotnom izdržavanju. Od zaključenja spornog ugovora pa do smtri primaoca izdržavanja proteklo je nešto više od tri godine, tužena se o primaocu izdržavanja starala i pre zaključenja ugovora (brak su zaključili 26.12.1987. godine) i njegova svrha je ostvarena, tako da u konkretnom slučaju tužena nije imala nameru da iskoristi teško zdravstveno stanje primaoca izdržavanja radi sticanja nesrazmerne imovinske koristi.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne postoji potreba da se o posebnoj reviziji tužilaca odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse. Takođe, ne postoji ni potreba za novim tumačenjem prava merodavnog za odluke o odbijanju zahteva za utvrđenje ništavosti, eventualno poništaj i raskid ugovora o doživotnom izdržavanju (članovi 53. stav 2, 103. stav 1. i 124. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno član 203. Zakona o nasleđivanju), utvrđenje da za ostavštinu umrlog primaoca izdržavanja čini nepokretnost koja je bila predmet spornog ugovora (član 195. stav 1. Zakona o nasleđivanju) i utvrđenje da je svojeručnim zaveštanjem pokojnog primaoca izdržavanja od 01.12.2003. godine, opozvanim zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju, povređen nužni nasledni deo tužilaca (član 178. Zakona o nasleđivanju).

Shodno izloženom, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Spor za utvrđenje ništavosti, eventualno poništaj i raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, pokrenut tužbom naslednika umrlog primaoca izdržavanja je imovinskopravni spor. I zahtevi za utvrđenje da određena imovina čini zaostavštinu nekog lica, odnosno da je zaveštanjem povređen nužni nasledni deo su imovinske prirode. U imovinskopravnim sporovima o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. ZPP - prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela. U ovom slučaju vrednost predmeta spora (istovremeno i vrednost predmeta spora pobijanog dela) određena na osnovu člana 33. stav 2. ZPP, iznosi 100.000,00 dinara. Ovaj iznos je očigledno niži od dinarske protivvrednosti 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, relevantnog za ocenu dozvoljenosti revizije po članu 403. stav 3. ZPP, što znači da revizija tužilaca u ovom sporu nije dozvoljena.

S`toga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Troškovi tužene za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni za vođenje ove parnice, pa je zato primenom članova 154. i 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić