Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 06.12.2011. godine sačinjen je Ugovor o kupoprodaji između sada pok. VV (pravne prethodnice tužioca) u svojstvu prodavca i GG (pravnog prethodnika tužene) u svojstvu kupca, koji za predmet ima jednoiposoban stan br. .., površine 43,86 m2, postojeći na drugom spratu u višestambenoj zgradi u Novom Sadu, u ulici ... br. .., sagrađene na kat. parceli br. .., upisane u LN .. KO Novi Sad, za kupoprodajnu cenu od 44.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti. Iako je u ugovoru konstatovano da je kupoprodajna cena isplaćena u celosti i prodavac dala svoj bezuslovni pristanak da se kupac može upisati kao vlasnik, kupoprodajna cena cena za stan nikada nije isplaćena pok. VV. Narednog dana 07.12.2011. godine ugovorne strane su pred advokatom Milanom Savićem zaključile Sporazum kojim su se saglasile da VV ostaje korisnik i jedini posednik navedenog stana do kraja svog života, a da se GG obavezuje da je neće uznemiravati u državini stana, te da će isplatiti sve eventualne troškove spora koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu protiv VV kao tužene po tužbi tužilje DD. Kako je VV izgubila tu parnicu, u kancelariji advokata Savića, GG je 14.03.2014. godine isplatio advokatu Snežani Bedmarik iz ... 2.000 evra i obavezao se da će u ime i za račun VV isplatiti ostatak obaveze prema DD, po pravnosnažnoj presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P 362/10 od 26.12.2012. godine najkasnije do 01.05.2014. godine. Ni VV ni GG nisu isplatili dug DD u dogovornom roku, pa je radi prinudne naplate tog potraživanja doneto rešenje I 3280/14 kojim je dozvoljeno izvršenje zabranom i plenidbom 2/3 dela mesečnog iznosa penzije izvršnog dužnika VV.

GG je 09.09.2014. godine sačinio pismeno zaveštanje pred svedocima u kome je, između ostalog, naveo da svojoj supruzi BB, ovde tuženoj, ostavlja u nasleđe stan koji je bio predmet ugovora o kupoprodaji zaključenog sa VV čiju kupoprodajnu ceni nije isplatio, već se obavezao da za vlasništvo na stanu VV doživotno pomaže u novcu zbog ugrožene egzistencije usled izvršnog postupka kojim joj je umanjena penzija za 2/3 dela i da vodi brigu o njoj, uz obavezu da njegova supruga BB nastavi da se brine o VV doživotno. GG je preminuo ...2014. godine, a nasledila ga je supruga, ovde tužena koja se u evidenciji nepokretnosti vodi kao vlasnik predmetnog stana, dok je u korist VV upisano pravo doživotnog plodouživanja. Tužena se preselila u Nemačku, gde i dalje živi, a komunikaciju sa VV je održavala preko povremenih poruka povodom ovog spora koji je VV pokrenula podnošenjem tužbe 17.08.2021. godine. VV preminula ...2022. godine, do kraja života je živela u predmetnom stanu, a za njenog naslednika oglašen je ovde tužilac.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbi čl. 66. i 103. Zakona o obligacionim odnosima i ocenili da tužbeni zahtev za isplatu kupoprodajne cene stana nije osnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Prema članu 51. Zakona o obligacionim odnosima, svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1.). Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2.). Prema članu 52. istog zakona, ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav. Prema članu 66. stav 1. itog zakona prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama. Ali, ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (stav 2.). Prema članu 103. stav 1. istog zakona ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Osnov ugovorne obaveze ili kauza je cilj kome stranke teže prilikom preuzimanja ugovornih obaveza. Kod dvostrano obaveznih ugovora obaveza jedne strane, osnov je obaveze druge strane. U ugovoru o kupoprodaji kupac se obavezuje da plati određenu cenu zato što će mu prodavac prodati i predati određenu stvar i obrnuto. Prema tome, kauza je jedan od bitnih uslova za nastanak određenog pravnog posla, odnosno ugovora. Međutim, kauza može biti i prividna, odnosno fiktivna. Ona se javlja kao rezultat volje ugovornih strana koje, inspirisane određenim motivima, lažno predstavljaju trećim licima da su zaključile jedan ugovor sa određenom kauzom, a zapravo ga nisu zaključile. Takva fiktivna kauza dovodi do nastanka fiktivnog ugovora, a takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno ništav je.

U konkretnom slučaju, ocenom izvedenih dokaza u postupku je utvrđeno da ugovor o kupoprodaji stana zaključen između pravnih prethodnika stranaka i overen pred sudom, nije zaključen sa namerom kupoprodaje, na šta ukazuje i činjenica da kupoprodajna cena nije isplaćena kao i da su se ugovorne strane već narednog dana od dana zaključenja ugovora, pisanim putem sporazumele da VV ostaje korisnik i jedini posednik stana do kraja svog života, da je GG u tome neće uznemiravati, već da će preuzeti na sebe novčane obaveze koje VV bude imala prema DD sa kojim je VV bila parničnom sporu. Tako je GG po okončanju spora koji je VV izgubila, advokatu suprotne strane u sporu isplatio 2.000 evra, a kako nije ispunio preuzetu obavezu da u ime i za račun VV isplatiti ostatak obaveze prema DD u određenom roku, usled čega je u izvršnom postupku VV umanjena penzija za 2/3 dela, preuzeo je na sebe obavezu da za vlasništvo na stanu doživotno vodi brigu o VV i pomaže je u novcu, zbog ugrožene egzistencije, uz obavezu njegove supruge, ovde tužene da se po njegovoj smrti brine o VV doživotno.

Sledom navedenog, zbog odsustva osnova (kauze) za kupoprodaju stana, zaključeni ugovor o kupoprodaji je simulovani pravni posao, koji među ugovornim stranama ne može da proizvodi pravno dejstvo. Taj ugovor je prikrivao nepravi ugovor o doživotnom izdržavanju, kao neimenovani ugovor obligacionog prava sa mešovitim elementima drugih ugovora čiji je predmet nepokretnost, jer je stvarna volja stranaka bila da svojina na stanu pređe na GG odmah po zaključenju ugovora, a ne posle VV smrti, a da on zauzvrat ispunjava novčane obeveze prema VV poveriocu u njeno ime i i za njen račun i da joj on, a po njegovoj smrti ovde tužena, pružaju doživotno izdržavanje u novcu zbog ugrožene egzistencije, na šta ukazuju i navodi iz referata tužbe. Samim tim, i po oceni Vrhovnog suda, nema osnova za obavezivanje tužene, kao pravnog sledbenika GG na ispunjenje ugovorne obaveze isplate kupoprodajne cene stana.

Suprotno navodima revizije, postojanje tzv. nepravog ugovora o doživotnom izdržavanju nije sporno. To je dvostrano obavezan i teretan ugovor obligacionog prava, mešovite prirode, ugovor kojim se imovina primaoca izdržavanja, momentom zaključenja ugovora još za njegovog života prenosi na davaoca izdržavanja, uz naknadu za ugovoreno doživotno izdržavanje do njegove smrti. To nije ugovor naslednog prava, pa za njega ne važi uslov punovažnosti i pravnog dejstva u pogledu sadržine i forme ugovora o doživotnom izdržavanju iz odredabe člana 195. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS", 46/95, 101/2003), već uslov propisan članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98, 111/2009) da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje se u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda, što je u konkretnom slučaju učinjeno. Ugovor je zaključen saglasnošću slobodno izraženih volja ugovorača i ima dopušten osnov njihovog međusobnog obavezivanja, u skladu sa odredbama člana 10, 26. i 51. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO).

Ostalim navodima revizije tužilac ponavlja navode istaknute u žalbi, koje je drugostepeni sud cenio i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković