Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je upisana kao vlasnik sa celinom na parc.br. .. površine 10.400m2, ln br. .. KO Futog, koja je po vrsti zemljište u građevinskom području van naseljenog mesta Futog, a po kulturi njiva druge klase. Parcela je prvi put u Generalnom planu Futoga („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 18/03, 26/27) planirana za površinu javne namene-deo kompleksa groblja, koji više nije na snazi. Prema važećem Planu generalne regulacije naseljenog mesta Futog („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 45/05...28/11) i Planom detaljne regulacije novog groblja u Futogu („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 24/05) navedena parcela je u celosti planirana za javnu površinu-groblje. Parcela je poljoprivredno zemljište, tužilja se ne bavi poljoprivredom, a na parceli je zasađena trava, koju tužilja redovno održava i nema izgrađenih građevinskih objekata. Ova parcela nije privedena planiranoj nameni, niti je do danas vođen postupak eksproprijacije, tužilji i njenom pravnom prethodniku nije isplaćena naknada, a tužilja se nije obraćala organima tuženog i ovlašćenim javnim preduzećima za promenu planskih akata niti je iznela primedbe, sugestije i predloge tokom trajanja javnog uvida u nacrt planskog dokumenta. Ukupna tržišna vrednost parcele iznosi 52.000.000,00 dinara.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev smatrajući da tužilji pripada odgovarajuća novčana naknada, jer je radnjama tuženog povređeno njeno pravo na mirno uživanje imovine, s obzirom da je donošenjem Plana generalne regulacije naseljenog mesta Futog, sporna parcela predviđena kao površina javne namene, čime je pravo tužilje na korišćenje ove nepokretnosti u znatnoj meri ograničeno. Tužilja ima ograničenu mogućnost korišćenja parcele u punom svojinskom obimu i kapacitetu i nametnut joj je teret neizvesnosti da će u jednom momentu parcela i biti faktički oduzeta i privedena urbanističkoj nameni, a tužilja, kao vlasnik zemljišta, ne sme da trpi štetne posledice propuštanja nadležnih organa tuženog da u dužem vremenskom periodu sprovedu postupak eksproprijacije. Zbog toga je tuženog obavezao da tužilji isplati utvrđenu tržišnu vrednost parcele.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev jer je utvrđeno da se navedena parcela može koristiti u obimu i na način na koji je tužilja ovlašćena navedenim zakonskim odredbama, a donošenjem planskih akata tuženi nije ograničio tužilju u ostvarivanju njenih svojinskih ovlašćenja, jer zemljište nije faktički oduzeto, niti je privedeno planiranoj nameni, pri čemu ni sama tužilja nije dokazivala da je na drugi način zemljište korišćeno pre donošenja planskog akta, niti se obraćala nadležnom organu tuženog za urbanizam radi izmene planskog dokumenta sa zahtevom da se izmene urbanistički uslovi i skinu ograničenja iz planskog dokumenta. S obzirom da parcela nije privedena nameni, a tužilja nije faktički deposedirana, tužilji za sada nije povređeno pravo svojine na ovim nepokretnostima niti je dovedeno u pitanje njeno mirno uživanje imovine.

Prema oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1) i propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2). Prema stavu 3. te odredbe zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine.

Odredbom člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. U drugom stavu označenog člana propisano je da je državi dopušteno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim kako bi regulisala korišćenje imovine. Takvo regulisanje korišćenja ili upotrebe imovine mora biti u skladu sa opštim interesom (ili da bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni).

U konkretnom slučaju, tužilja nije faktički lišena svoje imovine i ovlašćenja koja čini sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktom nije sprečena da je drži, koristi i njome raspolaže u granicama određenim zakonom ( član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Postojanje planskog akta kojim je predviđeno da će na tužiljinom zemljištu biti izgrađeni javni objekti je uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanistička planiranja naročito u većim gradovima, nije upitno sa stanovišta zakona (legalnosti) i vrši se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu, uz izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima nakon donošenja, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. S tim u vezi sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

U smislu izloženog, po oceni revizijskog suda, tužilji se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti njenih nepokretnosti. Takva naknada se dosuđuje samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište tužilje nije faktički prevedeno u planskoj nameni bez sporovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u vezi stavova izraženim u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji je način imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način mu je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuje tužilac u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U konkretnom slučaju tužiljina parcela je obuhvaćena prvi put Generalnim planom Futoga 2003. godine, a zatim Planom generalne regulacije naseljenog mesta Futog iz 2005. godine. Međutim, od tada parcela nije prevedena planiranoj nameni, a tužilja je koristi, jer joj parcela nije oduzeta iz državine. S obzirom na činjenicu da je tužilja i dalje u državini ove parcele tuženi ne može biti obavezan da isplati tržišnu vrednost nepokretnosti, kao da je tužilji ova parcela oduzeta iz državine i prevedena planskoj nameni, ali bi tužilja, ukoliko sud oceni da je nesprovođenje planskih akata tuženog u nerazumno dugom vremenskom periodu povredilo pravo tužilje na mirno uživanje imovine, imala pravo na naknadu za povredu tog prava, ali ne u visini tržišne vrednosti nepokretnosti.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen tom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, radi pravilne primene materijalnog prava, imati u vidu činjenicu da je tužiljina parcela obuhvaćena planskim aktima još od 2003. godine, utvrdiće na koji način je predmetna nepokretnost korišćena do i nakon donošenja planskog akta, koji ne onemogućava tužilju da nepokretnost drži i da se njome koristi (što ona i čini) niti dokazuje da je onemogućena ili da je smanjena mogućnost raspolaganja imovinom isključivo iz razloga što je ista u obuhvatu donetog planskog akta, zbog čega trpi štetu u određenoj visini.

Pošto postupi po navedenim primedbama drugostepeni sud će ponovo odlučiti o žalbi tuženog.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković