Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, a pa nema bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. istog zakona, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pružao advokatske usluge tuženom i pravnim prethodnicima tuženog u više postupaka pred Okružnim sudom u Zaječaru i pred Agencijom za restituciju u Beogradu. Tužilac je bio advokat do 09.09.2014. godine, kada je brisan iz imenika Advokatske komore Zaječar. Pokojna GG, pravni prethodnik tuženog, izdala je dana 21.06.2006. godine punomoćje tužiocu za zastupanje kojim ga je ovlastila da preduzima sve radnje pred sudovima i drugim državnim organima radi ostvarivanja prava po osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Punomoćje iste sadržine dana 27.03.2006. godine tužiocu je izdala i pokojna DD, takođe naslednik pok. VV. Postupajući po datim ovlašćenjima tužilac je podneo prijavu za povraćaj oduzete imovine Republičkoj direkciji za imovinu, prethodno pribavljajući neophodnu dokumentaciju. Pokrenuo je postupak rehabilitacije pok. VV, koji je rehabilitovan rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Reh 14/2007. Naslednik pok. GG, pok. ĐĐ je tužiocu izdao punomoćje, a punomoćje je izdao i tuženi, sin pok. ĐĐ i pok. VV. Tužilac i tuženi su dana 13.01.2014. godine zaključili ugovor o zastupanju, naknadi i nagradi za izvršene advokatske usluge i isti overili pred Osnovnim sudom u Zaječaru. Članom 7. ugovora korisnik- tuženi se obavezao da će advokatu-tužiocu na ime advokatskih usluga, pored naknade koja mu pripada po članu 7. AT, po dobijanju izvršnog rešenja nadležnog organa o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju isplatiti i dodatnu nagradu u iznosu od 30% od tržišne vrednosti vraćene imovine. Tužilac je postupao kao punomoćnik tuženog i posle brisanja iz imenika Advokatske komore Zaječar, pred Agencijom za restituciju na raspravi održanoj dana 09.12.2016. godine. Agencija za restituciju je 2016. i 2017. godine donela delimična rešenja o vraćanju imovine i utvrđenju prava svojine ĐĐ, BB i DD sa udelima od po 1/6 na objektima i parceli koja je upisana u LN broj .. K.O. ..., na kat. parceli .. u ulici ... i ulici ..., pa su se po pravnosnažnosti rešenja podnosioci zahteva upisali kao vlasnici na vraćenim delovima imovine sa po 1/6 idealnog dela. Delimičnom presudom prvostepenog suda P 18/2020 od 17.05.2021. godine odlučeno je o naknadi za pružene usluge zastupanja tužioca u svojstvu advokata i fizičkog lica i tuženi je obavezan da na ime naknade za pružene usluge u predmetu pred Okružnim sudom u Zaječaru Reh 14/2007 i u postupku pred Agencijom za restituciju u Beogradu br. 436-015909/2013 isplati iznos od 283.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.04.2020. godine. Tužilac je prestao da se bavi advokaturom dana 09.09.2014. godine zbog odlaska u penziju, a 25.05.2015. godine tuženi je izdao ovlašćenje tužiocu za zastupanje u upravnom postupku kao fizičkom licu.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da tužilac nije preduzeo u potpunosti sve pravne radnje koje su bile potrebne da bi se kod Agencije za restituciju okončao postupak vraćanja imovine i donela rešenja od 28.11.2016. godine i od 24.01.2017. godine, zbog čega ne može osnovano potraživati ugovorenu naknadu. Po stanovištu prvostepenog suda, kako je od strane Agencije za restituciju 04.06.2015. godine dat rok od 60 dana da se pokrenu ostavinski postupci vezani za pravno sledbeništvo, pa je na predlog tužioca tuženi angažovao advokata Miomiru Stanić da dalje zastupa tuženog, proizilazi zaključak da je sam tužilac, s obzirom da je prestao da se bavi advokaturom, odustao od preduzimanja bilo kakvih radnji u tim postupcima.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu navodeći da je nagrada ugovorena tek ako tužilac u potpunosti okonča sve pravne radnje da bi se imovina pok. VV vratila naslednicima, da tužilac nije zastupao tuženog u svojstvu advokata od dana prestanka bavljenja advokaturom 09.09.2014. godine, da su tuženog u ostavinskom postupku zastupali drugi advokati i preduzeli radnje koje su bile neophodne za uspešno okončanje postupka za vraćanje imovine, koja je vraćena rešenjima Agencije za restituciju od 18.11.2016. godine i 24.01.2017. godine.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije u obavezi da tužiocu isplati dodatnu nagradu u iznosu od 30% od tržišne vrednosti vraćene imovine predviđenu članom 7. ugovora koji su zaključile parnične stranke dana 13.01.2014. godine.

Članom 1. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121 od 24.12.2012. godine, 99 od 15.07.2020. godine, 37 od 14.04.2021. godine) propisano je da se tarifom određuje način vrednovanja, obračunavanja i plaćanja nagrada za advokatske usluge i naknada troškova za rad advokata ili u korist ortačkog društva, da visina nagrade za rad advokata određuje se tarifom kojom se utvrđuje broj poena za pojedine radnje advokata, s tim da za sastavljanje izjave volje (ugovora, isprava jednostranih ili dvostranih, zaveštanja i sl) advokat može nagradu obračunati u procentualnom iznosu od vrednosti izjava volje (član 4), da advokat može u pismenom obliku sa strankom ugovoriti nagradu za rad na osnovu satnice koja ne može biti manja od 150 poena za svaki započeti sat (član 6), te da u imovinskopravnim predmetima advokat može u pismenom obliku sa strankom ugovoriti nagradu za rad u srazmeri (procentu) sa uspehom u postupku, odnosno sa uspehom u pravnim radnjama koje će za stranku preduzeti, s tim da ugovoreni procenat ne može biti veći od 30%.

U konkretnom slučaju tužilac kao advokat je sa tuženim zaključio ugovor o zastupanju, naknadi i nagradi za izvršene advokatske usluge dana 13.01.2014. godine, pod uslovom da u potpunosti okonča sve pravne radnje da bi imovina bila vraćena tuženom. Rešenja Agencije za restituciju, kojima je vraćena imovina tuženom su doneta 28.11.2016. godine i 24.01.2017. godine, zbog čega tužilac ne može potraživati ugovorenu naknadu, jer je tako predviđeno odredbom člana 7. ugovora koji su zaključile parnične stranke. Ugovor od 13.01.2014. godine tužilac je zaključio u svojstvu advokata, a ne kao fizičko lice, pa kako je prestao da se bavi advokaturom 09.09.2014. godine, a delimičnom presudom prvostepenog suda od 17.05.2021. godine odlučeno je o naknadi za pružene usluge zastupanja u svojstvu advokata i fizičkog lica tužiocu u iznosu od 283.500,00 dinara prema AT, to tužiocu ne pripada pravo na potraživanje dodatne naknade koju traži postavljenim tužbenim zahtevom.

Neosnovani su navodi u reviziji tužioca da je tužilac dobio ovlašćenje za zastupanje u upravnom postupku kao fizičko lice, da je posle 2014. godine učestvovao u postupku pred Agencijom za restituciju zbog čega tužiocu pripada ugovorena dodatna nagrada u visini od 30%. Kako je napred navedeno, tužilac je ugovor na osnovu koga potražuje dodatnu naknadu u visini od 30% zaključio kao advokat, te kako je prestao da se bavi advokatutom dana 09.09.2014. godine zbog odlaska u starosnu penziju, to mu po nalaženju Vrhovnog suda tražena naknada ne pripada bez obzira na činjenicu da je tuženog zastupao u upravnom postupku kao fizičko lice, suprotno navodima u reviziji.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić