Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2160/24 od 29.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda je potvrđena u stavovima prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Na reviziju tužene tužilac je blagovremeno odgovorio.

Vrhovni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi člana u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23)za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u delu kojim tužena pobija drugostepenu presudu u stavu prvom izreke a kojim je prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke potvrđena, kao i u stavu drugom izreke. Ovo stoga što je potrebno ujednačiti sudsku praksu u pogledu primene prava na poštovanje doma zajemčenog članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je saglasno članu 16. stav 2. Ustava Republike Srbije, sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija u ovom delu osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, suprug tužene, ... sada pok. BB, kao zakupac, sa pravnim prethodnikom tužioca Gradskim stambenim preduzećem Beograd, kao zakupodavcem, dana 12.07.1971. godine, zaključio je ugovor o zakupu poslovnog prostora – ateljea br. ..., na ulazu br. ... u ..., ..., ukupne površine 93,62m2 na određeno vreme do 31.12.1971. godine. Ugovor o zakupu u tački 7 predviđao je da isti prestaje ukoliko zakupac prestane da obavlja poslovnu delatnost u čiju svrhu je ugovor zaključen.

Suprug tužene preminuo je 03.11.1992. godine, nakon čega je tužena nastavila da koristi sporni poslovni prostor.

Dana 09.05.1994. godine, pravni prethodnik tužioca, a pravni sledbenik Gradskog stambenog preduzeća Beograd – Zajednički fond poslovnog prostora opštine i Grada Beograda, kao zakupodavac, sa trećim licem VV, zaključio je ugovor o zakupu poslovnih prostorija br. ... dana 09.05.1994. godine, a koji je za predmet imao istu nepokretnost koja je predmet i ovog spora.

Polazeći od činjenice da je tužilac vanknjižni vlasnik predmetnog poslovnog prostora, a primenjujući odredbe članova 2, 4. i 18. Zakona o javnoj svojini, kao i odredbu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nižestepeni sudovi su zaključili da tužena predmetni poslovni prostor koristi bez pravnog osnova, budući da je ugovor o zakupu zaključen između pravnog prethodnika tužioca i supruga tužene prestao da postoji nastupanjem uslova iz tačke 7. ugovora, a tužena je nastavila da koristi predmeti poslovni prostor suprotno njegovoj nameni, zbog čega je obavezana da se iseli. Nižestepeni sudovi su imali u vidu odredbu člana 599. Zakona o obligacionim odnosima, koja propisuje da u slučaju smrti zakupca ili zakupodavca, da se zakup nastavlja sa njegovim naslednicima, međutim, to samo pod uslovom da nije drugačije ugovoreno. U konkretnom slučaju ugovorom o zakupu je predviđeno da će zakupac poslovne prostorije koristiti isključivo za obavljanje svoje delatnosti, i to kao umetnički atelje (član 3), te da ugovor o zakupu prestaje kada zakupac prestane da obavlja svoju delatnost. Kako je usled smrti zakupca, došlo do prestanka obavljanja delatnosti, to je i ugovor o zakupu prestao nastupanjem uslova iz člana 7. Ugovora, jer je namena predmetnog poslovnog prostora bila da se koristi isključivo za obavljanje poslovne delatnosti.

Međutim, Vrhovni sud ocenjuje da su nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava, za sada nepravilne, s obzirom da je činjenično stanje potrebno za pravilnu primenu materijalnog prava i presuđenje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 8. Evropske konvencije utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1); da se javne vlasti neće mešati u vršenju ovog prava, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili zaštite prava i slobode drugih (stav 2).

Odredbom člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i člana 58. Ustava Rebpulike Srbije, jemči se mirno uživanje već stečene svojine i drugih imovinskih prava – prava na imovinu.

Prema odlukama Evropskog suda za ljudska prava, „dom“ je pravni standard, „autonomni pojam“. Da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, pre svega postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora (Buckley protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 20348/92 od 29. septembra 1996. godine, st.53-54).

U konkretnom slučaju, tužena u spornom stanu živi preko pedeset godina, zbog čega se ova nepokretnost može smatrati njenim domom u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije, i to nezavisno od toga da li ona ima pravni osnov za njegovo dalje korišćenje posle smrti svoga supruga. Obavezivanje tužene na iseljenje iz predmetnog stana, kako je odlučeno presudama nižestepenih sudova, predstavljalo bi mešanje u njeno pravo na poštovanje doma, koje je dopušteno ako je u skladu sa zakonom, ako se time ostvaruje jedan ili više legitimnih ciljeva propisanih navedenim članom Konvencije, i ako je ono neophodno u demokratskom društvu radi postizanja tih ciljeva. Gubitak prava na dom predstavlja najizraženiji oblik mešanja u pravo na poštovanje doma, te svako lice koje je izloženo riziku mešanja takvog značaja, mora imati mogućnost da srazmernost i opravdanost mere bude utvrđena od strane nezavisnog suda, u svetlu načela iz člana 8. Konvencije, bez obzira na to što je prema domaćem pravu, pravo tog lica na korišćenje stana prestalo, kao u konkretnom slučaju.

Radi pravilne primene materijalnog prava, nižestepeni sudovi su bili u obavezi da razmotre i ocene činjenice koje je tužena isticala a čime je suštinski istakla prigovor mešanja u njeno pravo na poštovanje doma, i to ne samo one koje se tiču zakonitosti mešanja (koja činjenica je ispunjena u konkretnom slučaju s obzirom da je tužilac vlasnik nepokretnosti iz koje traži iseljenje), već i one koje se odnose na ispunjenost drugih uslova iz člana 8. stav 2. Evropske konvencije, dakle na pitanje opravdanosti i srazmernosti mešanja, stavljanjem u odnos tog prava sa pravom tužioca na imovinu.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni sud je ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu kako bi na ponovljenom suđenju utvrdio da li bi usvajanje zahteva za iseljenje predstavljalo prekomerno i neopravdano mešanje u pravo tužene na poštovanje njenog doma, da li joj eventualno stoji na raspolaganju druga nepokretnost koju bi ona mogla da koristi za stanovanje, ali i to da li bi za tužioca to predstavljalo prekomeran teret.

Primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u preostalom delu, primenom odredbe člana 404 stav 2 ZPP, po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404 stav 1 ZPP.

U konkretnom slučaju, tužena je revizijom pobijala i odluku drugostepenog suda kojom je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbijanju predloga tužene za prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka ozakonjenja, a iz razloga što po oceni nižestepenih sudova nepokretnost iz koje se traži iseljenje tužene postoji još od izgradnje zgrade pa ista ne može biti predmet ozakonjenja, i ne predstavlja prethodno pitanje za odluku o zahtevu za iseljenje. Odluka o predlogu za prekid postupka koji nije obavezan (kao u slučajevima iz člana 222. ZPP), već fakultativan (kao u slučajevima iz člana 223. ZPP), donosi se u svakom konkretnom slučaju na osnovu ocene suda da li postoji prethodno pitanje u smislu člana 12 ZPP, i hoće li ga sam rešiti ili ne. U tom smislu nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, jer ne postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i novog tumačenja prava.

Shodno iznetom, Vrhovni sud je primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene u ovom delu na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija u navedenom delu nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 420 stav 1 ZPP, stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan.

Kako se rešenjem kojim je odlučeno o predlogu za prekid postupka, postupak pravnosnažno ne okončava, to je revizija tužene u navedenom delu nedozvoljena pa je na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković