.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 12651/2022
03.07.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca „Nova Agrobanka“ a.d. Beograd u stečaju, koga zastupa Gordana Milosavljević advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., koga zastupa Aleksandar Todorović advokat iz ..., radi zaštite prava svojine, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 795/22 od 01.06.2022. godine, na sednici održanoj 03.07.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 795/22 od 01.06.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kikindi P 523/21 od 22.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se naloži tuženom da obustavi ponašanje koje predstavlja uznemiravanje tužiočevog prava svojine i omogući tužiocu korišćenje nepokretnosti koja je u njegovom vlasništvu, i to poslovnog prostora u ..., ul. ... na prvom spratu površine 187 m2, na taj način što će omogućiti tužiocu korišćenje zajedničkih prostorija kako bi mogao da pristupi svojoj nepokretnosti, odnosno da mu preda odgovarajući ključ od ulaznih vrata te da oslobodi od stvari poslovni prostor u vlasništvu tužioca, da mu se zabrani dalje uznemiravanje prava svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti a ukoliko tuženi nakon donošenja presude ponovi uznemiravanje da mu u izvršnom postupku izrekne kaznu, a ukoliko se uznemiravanje i posle toga nastavi da mu se izrekne nova kazna u povećanom iznosu. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka od 161.750,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 795/22 od 01.06.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužioca i preinačena označena prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu iz stava prvog izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i tuženom naloženo da obustavi ponašanje koje predstavlja uznemiravanje prava svojine tužioca i omogući tužiocu korišćenje opisane nepokretnosti predajom odgovarajućeg ključa od ulaznih vrata i oslobađanjem od stvari poslovnog prostora u vlasništvu tužioca i omogući mu korišćenje zajedničkih prostorija radi pristupa svojoj nepokretnosti, i zabranjuje mu dalje uznemiravanje prava svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti, a preinačeno je i rešenje o troškovima, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 30.000,00 dinara, dok je u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilac je podneo odgovor na reviziju sa predlogom kao u odgovoru.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik svih poslovnih prostorija u prizemlju i na prvom spratu u stambeno-poslovnoj zgradi u ulici ... u ..., sagrađene na parceli ... upisanoj u list nepokretnosti ... K.O ... do 09.03.2016. godine. Poslovni prostor u prizemlju oznake 8/L2 čine prostorije: šalter sala br. 1, šalter sala br. 2, arhiva, kuhinja, toalet muški i toalet ženski, a poslovni prostor na prvom spratu oznaka 8/L2, čine prostorije: ulazni hol, stepenište, kancelarije br.1, 2, 3. i 4, toalet muški i toalet ženski i terase broj 1, 2 i 3. Dana 09.03.2016. godine, tužilac je prodao poslovni prostor u prizemlju kupcu „...“ d.o.o. ..., koji je taj prostor 17.05.2016. godine prodao ovde tuženom, kao preduzetniku (AA PR Samostalna zanatska, trgovinska i ugostiteljska radnja „...“ ...). U oba ova ugovora kao predmet kupoprodaje označen je poslovni prostor u prizemlju, broj posebnog dela 8/L2 ukupne površine 140 m2, koji čine prostorije: šalter sala, arhiva, šalter sala, kuhinja, toalet muški i toalet ženski. U ugovorima o kupoprodaji ne pominje se pitanje zajedničkog ulaza za lokal u prizemlju i na spratu, odnosno način na koji će vlasnik lokala na prvom spratu (tužilac) ulaziti u svoj poslovni prostor. Tuženi je nakon kupovine lokala u prizemlju promenio bravu na ulaznim vratima, a taj ulaz je bio jedini za pristup lokalu na spratu koji je u vlasništvu tužioca. Prema nalazu sudskog veštaka, ukupna kvadratura lokala koji koristi tuženi je 139,72 m2, s obzirom na grešku u etažnom elaboratu gde je površina ženskog toaleta u prizemlju iskazana površinom od 24,37 m2, koja je zapravo 3,84 m2, te da su po tom elaboratu ulaz u zgradu, odnosno lokal u prizemlju, kao i sporno stepenište u prizemlju ušli u sastav ženskog toaleta, usled čega je njegova površina više iskazana. Ukupna površina koju tuženi koristi je jednaka površini koja je upisana u katastar nepokretnosti. Poslovni prostor u prizemlju i poslovni prostor na spratu, prema prvobitnom projektu zgrade, zamišljeni su kao jedna funkcionalna celina na dve etaže, a prema pravilima struke, stepenište pripada onoj etaži sa koje kreće. Prema izvodu iz l.n. ... k.o. ..., tužilac je upisan kao vlasnik lokala na prvom spratu (stepenište, ulazni hol, kancelarija, kancelarija, kancelarija, kancelarija, toalet muški, toalet ženski, terasa, terasa) površine 187 m2, a tuženi kao vlasnik poslovnog prostora u prizemlju, poslovni prostor L2 u prizemlju (šalter sala, arhiva, šalter sala, kuhinja, muški i ženski toalet), površine 140 m2.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se naloži tuženom da prestane sa ometanjem prava svojine tužioca, preda mu ključ od ulaznih vrata i oslobodi od stvari poslovni prostor u vlasništvu tužioca sa obrazloženjem da tuženi koristi svoj poslovni prostor odnosno da ulaz i sporno stepenište u prizemlju nisu zajedničke prostorije, već pripadaju poslovnom prostoru tuženog, uz ukazivanje da je trebalo da tužilac još prilikom etažiranja zgrade reši pitanje zajedničkog ulaza, a da sada to može učiniti probijanjem posebnog spoljnog ulaza do svog poslovnog prostora.
Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda pa je presudu prvostepenog suda preinačio usvojivši tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da je tužilac poslovni prostor u prizemlju prodao „...“ bez ulaza i stepeništa u prizemlju koji su, prema knjižnom stanju, sastavni deo lokala na prvom spratu, te da tuženi kao potonji kupac i sadašnji vlasnik lokala u prizemlju nije mogao steći više prava od svog prodavca.
Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.
Prema odredbama Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa - ZOSO, vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1) i ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 2). Pritom je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3. stav 2), zbog čega je i zabranjeno vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno ili priznato (član 4. stav 2), a ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi način a ne oduzimanjem stvari, vlasnik, odnosno pretpostavljeni vlasnik, može tužbom zahtevati da to uznemiravanje prestane (član 42).
Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tako što je tuženom naložio da prestane sa uznemiravanjem prava svojine tužioca i da mu omogući korišćenje poslovnog prostora na spratu korišćenjem zajedničkih prostorija radi ulaza i pristupa u tužiočeve prostorije.
Bez uticaja su na drugačiju odluku suda navodi istaknuti u reviziji da je predmet kupoprodaje u spornim ugovorima poseban deo zgrade, kako je označeno u katastru i u etažnom elaboratu, da je predmet kupoprodaje bio ceo poslovni prostor u prizemlju zgrade u koji je uključen i ulazni hodnik i stepenište, da su ulazni hodnik i stepenište u elaboratu označeni kao sastavni deo poslovnog prostora u prizemlju. Predmet tužbenog zahteva nije utvrđivanje prava svojine posebnog dela u prizemlju ili na spratu, već zaštita tužiočevog prava svojine od uznemiravanja tuženog u skladu sa zakonom.
Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno obrazlagani.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke, s obzirom da je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredaba čl. 153. stav 1. i 154. ZPP.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
