U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., sa boravištem u ..., čiji je punomoćnik Slavica Marjanović, advokat iz ..., protiv tuženog „Neša Komerc“ d.o.o. Vranje, čiji je punomoćnik Staniša Stamenković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2968/24 od 06.05.2025. godine, u sednici održanoj 09.10.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizije tužioca i tuženog izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2968/24 od 06.05.2025. godine u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu, pored ranije dosuđenog iznosa od 472.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2008. godine, isplati još 383.426,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.07.2008. godine do isplate (ukupno 855.426,64 dinara), u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev preko navedenog do traženog iznosa od 14.000 evra sa domicilnom kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke počev od 01.02.2008. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate i u delu odluke o parničnim troškovima.

Revizija tužioca izjavljena protiv preostalog dela presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2968/24 od 06.05.2025. godine se USVAJA i presuda u tom delu UKIDA.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 1868/14 od 29.01.2016. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati 14.000 evra sa domicilnom kamatom po eskontnoj stopi Centralne evropske banke počev od 01.02.2008. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove od 686.500,00 dinara.

Dopunskim rešenjem Osnovnog suda u Vranju P 1868/14 od 29.03.2016. godine tuženi je obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove od 686.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.01.2016. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1546/16 od 01.11.2016. godine, stavovima prvim i drugim izreke, preinačeni su prvostepena presuda i dopunsko rešenje, tako što je tuženi obavezan da tužiocu isplati 472.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2008. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 472.000,00 dinara sa sporednim potraživanjem do traženog od 14.000 evra sa domicilnom kamatom od 01.02.2008. godine, sve u dinarskoj protivvrednosti. Stavom četvrtim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove od 321.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2419/2017 od 05.06.2019. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1546/16 od 01.11.2016. godine u stavovima trećem i četvrtom izreke i predmet u navedenom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4324/19 od 04.02.2020. godine ukinuti su presuda Osnovnog suda u Vranju P 1868/14 od 29.01.2016. godine i dopunsko rešenje P 1868/14 od 29.03.2016. godine i presuđeno tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati razliku između dosuđenog iznosa od 472.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2008. godine do isplate do traženog iznosa od 14.000 evra sa domicilnom kamatom od 01.02.2008. godine do isplate i tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka od 321.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 5878/2020 od 11.03.2021. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 4324/19 od 04.02.2020. godine i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2587/21 od 23.11.2021. godine, stavom prvim izreke ukinuta je presuda Osnovnog suda u Vranju P 1868/14 od 29.01.2016. godine za razliku preko dosuđenog iznosa naknade štete od 472.000,00 dinara do traženog iznosa od 14.000,00 evra sa domicilnom kamatom počev od 01.02.2008. godine do isplate i stavu drugom izreke, kao i dopunsko rešenje P 1868/14 od 29.03.2016. godine i presuđeno tako što je, stavom drugim izreke tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade štete isplati 614.977,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.11.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko 614.977,40 dinara do traženog iznosa od 14.000 evra sa sporednim potraživanjem. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove od 556.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Vrhovnog suda Rev 4428/22 od 30.05.2024. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 2587/21 od 23.11.2021. godine u drugom, trećem i četvrtom stavu i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom žalbenom postupku Apelacioni sud u Nišu je održao raspravu i doneo pobijanu presudu Gž 2968/24 od 06.05.2025. godine. Stavom prvim izreke pobijane presude, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade štete isplati 383.426,64 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 03.07.2008. godine do isplate, a preko dosuđenog do traženog iznosa od 537.403,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.07.2008. godine do isplate, kao i u delu da se obaveže tuženi da tužiocu isplati razliku od ranije presudom dosuđenog iznosa naknade štete od 472.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2008. godine do traženog iznosa od 14.000 evra sa domicilnom kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 01.02.2008. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove od 705.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremene revizije izjavile su tužilac i tuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana, a da su u preostalom delu revizije obe stranke neosnovane.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Pošto je u toku parnice o protivtužbenom zahtevu odlučeno pravnosnažnim delom presude Osnovnog suda u Vranju P 1564/13 od 03.12.2013. godine, tužilac u reviziji osnovano ukazuje da je procesna uloga stranaka u uvodnom delu i izreci pobijane presude pogrešno označena, ali navedena povreda nije od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude. U toku rasprave pred drugostepenim sudom, rukovođen razlozima navedenim u ukidnom rešenju Vrhovnog suda Rev 4428/22 od 30.05.2024. godine, tužilac je na ročištu 17.12.2024. godine izvršio pojašnjenje sadržine tužbenog zahteva, označavanjem dinarskog iznosa čiju isplatu zahteva u okviru ukupno postavljenog zahteva u stranoj valuti. Pošto se po članu 199. stav 1. ZPP tužba može preinačiti do zaključenja glavne rasprave (pred prvostepenim sudom), a tužilac u reviziji ukazuje ( član 407. stav 2. tačka 5. ZPP) da je primarni ujedno i jedini tužbeni zahtev - zahtev za isplatu 14.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa sporednim potraživanjem, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 417. stav 1. ZPP stavom drugim izreke pobijanu presudu ukinuo u delu kojim je tužbeni zahtev prekoračen. Bitne činjenice drugostepeni sud je pravilno utvrdio na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji ima stručno znanje o visini tržišne vrednosti vozila, a dokazni predlog za veštačenje putem veštaka mašinske struke na iste okolnosti, iznet u toku postupka pred drugostepenim sudom, pravilno je odbijen u smislu člana 372. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, avgusta meseca 2007. godine fizičko lice - ovlašćeni punomoćnik tužioca, kao kupca, zaključio je sa tuženim, kao prodavcem, kupoprodajni ugovor čiji predmet je bilo teretno vozilo marke „...“, tip „...“, proizvedeno ... godine. Ovo vozilo tuženi je kupio 21.12.2004. godine i registrovao ga na svoje ime u kontinuitetu do 30.09.2007. godine. Tuženi je nakon zaključenja ugovora na ime tužioca sačinio fakturu 31.08.2007. godine, u kojoj je navedeno da je kupoprodajna cena vozila 400.000,00 dinara, PDV 72.000,00 dinara, odnosno ukupna cena 472.000,00 dinara, koja se plaća na tekući račun prodavca. Ova cena odgovarala je dinarskoj protivvrednosti 6.000 evra, tužilac je preuzeo i odvezao vozilo, a ono mu je zbog falsifikovanih identifikacionih brojeva oduzeto 01.02.2008. godine i vraćeno pravom vlasniku. Tužilac je u toku parnice, koju je pokrenuo 03.07.2008. godine, tvrdio da je tuženom isplatio na ruke 14.000 evra, ali ovu tvrdnju nije dokazao. Tekuća tržišna vrednost vozila na dan oduzimanja bila je 855.426,64 dinara, što odgovara dinarskoj protivvrednosti 10.352,67 evra, PDV na ovaj iznos je 153.976,80 dinara, što bi sa vrednošću vozila činilo 1.009.403,44 dinara (dinarska protivvrednost 12.216,15 evra).

Drugostepeni sud, pozivom na pravila o zaštiti od evikcije sadržana u odredbama članova 508, 510. i 514. Zakona o obligacionim odnosima nalazi da je tuženi u obavezi da pored pravnosnažno dosuđenog iznosa od 472.000,00 dinara, tužiocu po pravnom osnovu naknade štete isplati i iznos od 383.426,64 dinara. Naime, tuženi je skrivio raskid ugovora, tužilac nije dokazao tvrdnju da je na ime kupoprodajne cene isplatio 14.000 evra, pa je na osnovu članova 523. i 524. Zakona o obligacionim odnosima tuženi u obavezi da tužiocu nadoknadi štetu u visini tekuće tržišne cene vozila u vreme oduzimanja.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tuženog obavezao da tužiocu nadoknadi štetu u visini tekuće cene vozila na tržištu u vreme oduzimanja.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima, prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom (član 508. stav 1.); kada se pokaže da treće lice polaže neko pravo na stvari, kupac je dužan obavestiti prodavca o tome, izuzev kada je to prodavcu već poznato i pozvati ga da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzije trećeg, ili kada su predmet ugovora stvari određene po rodu da mu isporuči drugu stvar bez pravnog nedostatka (član 509.); ako prodavac ne postupi po zahtevu kupca, u slučaju oduzimanja stvari od kupca ugovor se raskida po samom zakonu i kupac ima pravo na naknadu pretrpljene štete (član 510. stavovi 1. i 3.); kada je prodaja raskinuta zbog povrede ugovora od strane jednog ugovarača, druga strana ima pravo na naknadu štete koju zbog toga trpi, prema opštim pravilima o naknadi štete nastale povredom ugovora (član 523); kada je prodaja raskinuta zbog povrede ugovora od strane jednog ugovarača, a stvar ima tekuću cenu, druga strana može zahtevati razliku između cene određene ugovorom i tekuće cene na dan raskida ugovora na tržištu mesta u kome je posao obavljen (član 524. stav 1.).

U konkretnom slučaju, razjašnjeno je da je tuženi 2004. godine kupio polovno teretno vozilo proizvedeno 2003. godine i registrovao ga na svoje ime, da je ovo vozilo prodao tužiocu avgusta 2007. godine, pa kako je od tužioca vozilo oduzeto šest meseci nakon kupoprodaje kao ukradeno i vraćeno vlasniku, o čemu je tuženi obavešten, ugovor je raskinut po samom zakonu i tuženi u obavezi da tužiocu naknadi štetu u visini tržišne vrednosti vozila u vreme oduzimanja. Naknada je pravilno utvrđena sa osloncem na nalaz veštaka ekonomsko-finansijske struke. Tužilac, fizičko lice je kupio i registrovao polovni automobil na svoje ime, prilikom dalje prodaje automobila on po članu 10. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“ br. 84/04 ... 61/07), ne bi bio obveznik plaćanja poreza na dodatu vrednost, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 153.976,80 dinara na ime poreza na dodatu vrednost na iznos tržišne vrednosti vozila.

Visina štete utvrđena je prema kriterijumima u vreme oduzimanja vozila 01.02.2008. godine, pa je tužiocu u skladu sa odredbama članova 185, 186. i 277. Zakona o obligacionim odnosima na dosuđeni iznos pravilno priznata zakonska zatezna kamata od podnošenja tužbe 03.07.2008. godine do isplate.

Neosnovani su i navodi tuženog u reviziji da se ne može raskinuti ništav ugovor - kakav je predmetni ugovor, pošto se tužilac nije saglasio sa tuženim o bitnim elementima ugovora. Punovažnost kupoprodajnog ugovora čiji predmet je pokretna stvar ne podleže nikakvoj formi, u skladu sa opštim pravilom sadržanim u članu 67. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, tužioca je prilikom zaključenja ugovora zastupao ovlašćeni punomoćnik u skladu sa članom 90. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je ugovor realizovan između stranaka i tuženi izdao račun na ime tužioca, pa ne ostaje sumnja da su parnične stranke u smislu člana 26. ZOO postigle saglasnost o bitnim elementima ugovora.

Pravilno je odlučeno i o parničnim troškovima na osnovu odredbi članova 153. i 154. ZPP. Na osnovu odredbi člana 165. stavova 1. i 2. i 154. ZPP, stavom trećim izreke odlučeno je o troškovima revizijskog postupka, imajući u vidu uspeh stranaka u postupku po reviziji i razloge zbog kojih je drugostepena presuda delimično ukinuta.

Iz navedenih razloga, odluka u stavu prvom izreke, doneta je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković