U IME NARODA

 Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Avlijaš, advokat iz ..., protiv tuženih GO Stari Grad, koju zastupa Gradsko pravobranilaštvo GO Stari Grad, sa sedištem u Beogradu i Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5756/23 od 13.11.2024. godine, u sednici održanoj 09.10.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5756/23 od 13.11.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5756/23 od 13.11.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 8634/17 od 06.09.2023. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da tužiocu na ime naknade korisnih troškova u meri u kojoj je povećana vrednost poslovnog prostora koji se nalazi na ... spratu zgrade u Ulici ... broj ... u ..., solidarno isplate 11.863.564,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.07.1999. godine do isplate; nije dozvoljeno subjektivno preinačenje tužbe traženo podneskom od 08.02.2018. godine; nije dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe učinjeno podnescima od 08.02.2018, 01.02.2022. i 14.11.2022. godine; obavezan tužilac da tuženoj GO Stari Grad naknadi parnične troškove od 369.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP na koju je navodima revizije ukazano.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao zakupac, u periodu od 1989. godine sa Kulturno-prosvetnom zajednicom, odnosno Preduzećem „Poslovni prostor“ Opštine Stari Grad, kao zakupodavcima, zaključivao ugovore o zakupu na određeno vreme poslovnog prostora u Beogradu, u Ulici ... broj .., ukupne površine 317 m2, radi obavljanja ... delatnosti. U skladu sa zaključenim sporazumima o poslovnoj saradnji od 22.11.1989. i 01.10.1991. godine, tužilac je imao ovlašćenje da ulaže sredstva u restauraciju i adaptaciju poslovnog prostora i nabavku opreme, ali je izričito predviđeno da se ova sredstva imaju smatrati bespovratnim i da nakon isteka zakupa postaju vlasništvo zakupodavca. U vreme zaključivanja navedenih ugovora tužena Republika Srbija je bila vlasnik poslovnog prostora, a Opština Stari Grad je imala pravo korišćenja i preko svojih organa je obezbeđivala i uređivala korišćenje poslovnog prostora. Postavljenim zahtevom tužilac traži isplatu vrednosti građevinskih radova koje je izveo u toku trajanja zakupa u svrhu obavljanja ... delatnosti. Zbog neplaćanja zakupnine tužiocu je otkazan ugovor o zakupu 29.07.1995. godine .U toku parnice pravnosnažnom delimičnom presudom od 24.10.2006. godine tužilac je obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog poslovnog prostora, a odbijen je zahtev tužioca da se utvrdi da je na osnovu ulaganja suvlasnik 70/100 idealnih delova ove nepokretnosti.

Nižestepeni sudovi odluku o neosnovanosti zahteva za isplatu zasnivaju na odredbama članova 581. – 585. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je ugovorom o zakupu izričito predviđeno da tužilac ima pravo da izvrši ulaganja u zakupljeni prostor, ali da se uložena sredstva nakon isteka ugovora neće vratiti.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili postavljeni tužbeni zahtev.

Iz činjeničnog utvrđenja nesumnjivo je da je pravni osnov poseda tužioca na poslovnom prostoru bio zaključeni ugovor o zakupu sa trećim licem, neparničarem, a ne sa tuženima, titularima stvarnih prava na nepokretnosti. Tužilac je, kao zakupac, sa zakupodavcem postigao saglasnost o bitnim elementima ugovora (član 26. Zakona o obligacionim odnosima), pa su prava i obaveze tužioca utvrđeni i ograničeni sadržinom tog ugovora. Odlučna činjenica u ovoj parnici, na kojoj su zasnovane nižestepene presude, je da su se ugovarači saglasili da tužilac ima pravo da u zakupljeni objekat izvrši ulaganja u svrhu obavljanja delatnosti, ali je predviđeno izričito i da on nema pravo na povraćaj vrednosti uloženog.

Stoga, na sporni odnos nema mesta primeni odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, kako to revident smatra, pošto obaveza vraćanja stečenog bez osnova podrazumeva da ne postoji pravni osnov prelaska imovine jednog lica na imovinu drugog lica.

U konkretnom slučaju, tužilac je posed nepokretnosti ostvario po pravnom osnovu zakupa. U zakupljenom prostoru je obavljao registrovanu ugostiteljsku delatnost, kao zakupac je po svom nahođenju procenio vrstu i visinu ulaganja koje će izvršiti u svrhu uspešnog obavljanja registrovane delatnosti, pa suprotno navodima revizije, pošto je u konkretnom slučaju tužilac prilikom ulaganja znao da mu se uloženo neće vratiti, u smislu načela autonomije volje ( član 10. ZOO), savesnosti i poštenja ( član 12. ZOO) i zabrane zloupotrebe prava ( član 13. ZOO) pravičan odnos uzajamnih davanja (član 15. ZOO) nije narušen.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković