Imajući u vidu da se sporovi o nepokretnostima na osnovu člana 469. ZPP ne smatraju sporovima male vrednosti, bez obzira na označenu vrednost predmeta spora od 60.00,00 dinara, te da je prvostepena presuda preinačena i odlučeno o tužbenom zahtev, na osnovu člana 403. stav 3. tačka 2. ZPP, o reviziji je raspravljeno kao redovnoj, na osnovu odredbe člana 408. ZPP i odlučeno da revizija nije osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, katastarske parcele .. i .. KO ... otac tuženog VV, GG je kupio od svog sina DD i upisao se u katastar nepokretnosti kao vlasnik sa obimom udela 1/1. Na osnovu usmene raspodele svoje imovine ove parcele je dao sinu ĐĐ, bratu tuženog, koji ih je koristio izvesno vreme. Neoverenim Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 20.05.2007. godine ĐĐ je ove parcele prodao ocu tužilaca EE u okviru celokupnog imanja, a u kom je navedeno da se nepokretnosti koje su predmet ugovora vode na treća lica. Od 2007. godine katastarske parcele .. i .. KO ..., koristio je otac tužilaca, a posle njegove smrti tužioci do 2014. godine. Otac tuženog GG je te parcele na osnovu ugovora Ov broj 11000/2010 od 31.12.2010. godine preneo na tuženog koji je u katastru nepokretnosti upisan sa pravom svojine 1/1.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je nižestepeni sud odbio tužbeni zahtev zaključivši da državina tužilaca nije ni zakonita, ni savesna, pa nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine održajem na osnovu člana 28. stav 2. i stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Pravilno je, po nalaženju Vrhovnog suda, nižestepeni sud primenio materijalno pravo.

Prema odredbama člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, br. 29/96 i „Službeni glasnik RS“, br. 115/2005) savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (stav 2), dok savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav 4). Članom 30. stav 1. istog zakona, propisano je da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, dok je odredbom stava 2. istog člana propisano da se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci.

Citiranim zakonskim odredbama regulisano je sticanje prava svojine na nepokretnostima održajem. Održaj je način originarnog sticanja subjektivnih stvarnih prava na osnovu državine određenog kvaliteta i protekom određenog roka. Za sticanje prava svojine održajem potrebna je zakonita i savesna državina nepokretne stvari i protek roka od deset godina (redovni održaj) ili savesna državina nepokretne stvari i protek roka od 20 godina (vanredni održaj). Zakon u članu 72. bliže određuje zakonitu i savesnu državinu, pa tako propisuje da je zakonita ona državina koja se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. To je državina koja je stečena na osnovu punovovažnog pravnog posla, što u konkretnom slučaju nije bilo ispunjeno, jer pravni prethodnik tužilaca nije imao punovažan pravni osnov za sticanje spornih katastarskih parcela, s obzirom da je u Ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti od 20.05.2007. godine zaključenom između ĐĐ kao prodavca i pravnog prethodnika tužilaca pok. EE, kao kupca, navedeno da se nepokretnosti koje su predmet ugovora vode na treća lica. Državina potrebna za sticanje prava svojine održajem mora biti savesna. Nužni uslov za sticanje prava svojine vanrednim održajem je savesnost državine, a nesavesna državina ne može nikada, pa ni protekom vremena da dovede do sticanja prava svojine. Zakon određuje da savesna državina postoji ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja održaja.

Pravilan je zaključak prvostepenih sudova da ni pravni prethodnik tužilaca, a potom ni tužici nisu bili savesni držaoci. U trenutku kada je ĐĐ prodao sporne nepokretnosti ocu tužilaca, pok. EE obojica su znala da se iste ne vode na ĐĐ, već na treća lica, što je konstatovano u pisanom, neoverenom ugovoru o kupoprodaji od 20.05.2007. godine, pa je tako bio u nesavesnoj državini, jer je kao držalac znao i prema okolnostima mogao da zna da nema pravo svojine na stvari koju drži, zbog čega nije mogao steći pravo svojine putem održaja. Osim toga, ni tužioci lično, ni preko svog pravnog prethodnika nemaju državinu dužu od 10 godina, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine održajem. Zbog toga nisu osnovani ni navodi u reviziji da ni otac tuženog, ni tuženi, a ni brat ĐĐ nikada nisu osporavali državinu i korišćenje ovih parcela tužiocima, ni njihovom pravnom prethodniku, a ove parcele su na tuženog VV greškom prenete prilikom sastavljanja pisanog ugovora o poklonu parcele tuženom.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković