Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž3 175/25 od 09.04.2025. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim su obavezani tuženi da tužilji AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled objavljivanja neistinitih, nepotpunih i nedozvoljenih informacija u tekstu pod naslovom:„Direktorka DD i njena pomoćnica trguju lekovima na veliko“ objavljenog dana ...2018. godine u nedeljniku „Afera“ i dana ...2018. godine u internet izdanju medija „Afera“, kao i u tekstu pod naslovom: „Ilija Čvorović proganja zaposlene?!“, objavljenog ...2018. godine u nedeljniku „Afera“, solidarno isplate 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.12.2024. godine do isplate, kao i u stavu drugom i trećem izreke i žalba tuženih je u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti preko dosuđenog iznosa od 50.000,00 do iznosa od 80.000,00 dinara, za iznos od još 30.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.12.2024. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena su rešenja o troškovima postupka iz stava četvrtog i petog izreke prvostepene presude, tako što su obavezani tuženi kao solidarni dužnici da tužilji AA nadoknade troškove prvostepenog postupka u iznosu od 7.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i da tužilji BB nadoknade troškove postupka od 7.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja AA da tuženima kao solidarnim poveriocima nadoknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u potvrđujućem usvajajućem delu i odluci o troškovima (stavovi prvi i treći izreke), tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana radi ujednačavnja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge koje je drugostepeni sud dao za svoju odluku.

Predmet sudske zaštite je naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled objavljivanja neistinitih, nepotpunih i nedozvoljenih informacija u tekstu pod naslovom: „Direktorka DD i njena pomoćnica trguju lekovima na veliko“ objavljenog dana ...2018. godine u nedeljniku „Afera“, dana ...2018. godine u internet izdanju medija „Afera“ i u tekstu pod naslovom: „Ilija Čvorović proganja zaposlene?!“ objavljenog dana ...2018. godine u nedeljniku „Afera“. Razlozi na kojima je zasnovana odluka drugostepenog suda u pobijanom delu, u pogledu odgovornosti za naknadu štete prvotuženog, kao izdavača medija i drugotuženog, kao odgovornog urednika medija, usklađena je sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u pogledu primenjenih odredaba članova 80. i 112.-115. Zakona o javnom informisanju i medijima ("Službeni glasnik RS", br. 83/2014, 58/2015 i 12/2016 - koji je važio u vreme objavljivanja navedenih tekstova) i člana 200. Zakona o obligacionom odnosima. Tuženi revizijskim navodima ne ukazuju na sporna pravna pitanja od opšteg interesa, niti na pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, već ukazuje na činjenična pitanja konkretnog spora što ne predstavlja pravno relevantni osnov za izjavljivanje posebne revizije iz te zakonske odredbe. Osim toga, revidenti ne navode da u konkretnom slučaju postoji različita sudska praksa u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u pogledu odgovornosti tuženih, odnosno da se u konkretnom slučaju radi o odluci koja odstupa od sudske prakse.

Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženih kao o izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu da pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, te da pravno shvatanje na kojem je zasnovana pobijana odluka nisu u suprotnosti sa pravnim stavom izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda u sporovima sa istim činjeničnim i pravnim osnovom.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 403. ZPP, koja propisuje uslove za izjavljivanje revizije, predviđeno je da se revizija može izjaviti protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (stav 1. ovog člana) i uvek je dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano (stav 2. ovog člana). Odredbom stava 3. istog člana propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Dakle, član 403. ZPP reguliše opšta pravila o pravu na reviziju, ako drugačije nije propisano posebnim zakonom. Odredbom člana 126. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima, kao posebnim zakonom, propisano je da je revizija dozvoljena protiv drugostepene presude, ako je tužbeni zahtev odbijen. Prema stavu 2. iste zakonske odredbe, u parnici po tužbi za naknadu štete, reviziju iz stava 1. ovog člana mogu izjaviti i tužilac i tuženi. U konkretnom slučaju, u revizijskom postupku se pobija pravnosnažna presuda doneta u drugom stepenu u usvajajućem delu tužbenog zahteva, zbog čega se dozvoljenost revizije ceni u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, a kojom je propisano da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude koja po zakonu ne može da se podnese.

Tužba radi isplate naknade nematerijalne štete podneta je 17.10.2018. godine od strane tužilja koje se nalaze u položaju formalnih suparničara (član 205 stav 1. tačka 2. ZPP), u kojoj situaciji se vrednost predmeta spora, merodavna za ocenu dozvoljenosti revizije, određuje prema vrednosti glavnog zahteva svakog tužioca zasebno. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na tužioce pojedinačno, iznosi 50.000,00 dinara.

Kako se dozvoljenost revizije tuženih u odnosu na predmetno novčano potraživanje ispituje prema opštem pravilu sadržanom u članu 403. stav 3. ZPP i zavisi od vrednosti predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, koji u konkretnom slučaju ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tuženih nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković